Foto: Pixabay
„Ma pusti ga, malo je autističan”, čujem u prolazu izgovorenu rečenicu, kojom jedan čovek objašnjava drugom različitost onoga o kome govore. Često ne poznavajući značenje same reči, ali reči izgovorene uvek u nekom negativnom kontekstu, kao kada se kaže „Retardiran je, ostavi ga”. A osobe sa autizmom nisu bolesnici, oni su samo drugačiji ljudi – natprosečno sposobni u nekim, i nesposobni za druge oblasti života.
Ako niste znali, mnoge poznate licnosti imale su autizam. Među njima Mikelanđelo (jedan od najpoznatijih slikara), Albert Ajnštajn (naučnik), Stenli Kjubrik (američki filmski režiser), Kortni Lav (poznata američka pevačica i glumica), Mocart (čuveni kompozitor), Darvin (otac evolucije), Tomas Dzeferson (jedan od predsednika SAD-a)…i da ne nabrajam više. Dovoljno je za sticanje utiska o autističnim osobama.
Zato se na autistične osobe nikako ne sme gledati kao na bolesnike, jer oni to nisu. Ali se ne smeju ni zanemarivati, jer u tom slučaju njihovi ogromni potencijali ostaju neiskorisceni i njihova posebnost neupotrebljiva. A mi to činimo. Kada neko kaže – autistična osoba, u nama se prirodno javlja nekakav gard. I tog trenutka se potrudimo da zaboravimo, jer je ta autistična osoba “tamo nečija” i nije naša, jer se nama “hvala bogu i daleko bilo” tako nešto nije dogodilo.
Autistične osobe su individualisti, ne zanima ih tuđe mišljenje, nemaju osećaj stida, niti ih je briga šta drugi misle o njihovim postupcima. Oni reaguju na svoj način, drugačiji od drugih, i zato se često o njima razmišlja na pogrešan način. Pa setite se samo slučaja deteta u Pozorištu lutaka u Nišu, čije je ponašanje izazvalo lavinu neprimerenih komentara.
Mi još uvek, na žalost, ne znamo koliko takvih osoba ima u Srbiji. A ima ih dosta. Pa kada pomnožite broj takvih osoba sa najbližim članovima porodice, koji sa autizmom žive, onda je problem daleko veći.
Autizam je stanje koje se u Srbiji po pravilu utvrđuje nakon godina strahova, neizvesnosti i lažnih nada, generisanih od svih predstavnika „sistema”, na koje se nailazi. Ređaju se u nizu – pedijatri, psihijatri, vaspitači…najpre da otkriju autizam, da se dijagnoza postavi, a onda kreću muke roditeljske.
Kako tom, „posebnom detetu” obezbediti kvalitetan život, kako uskladiti lične i profesionalne potrebe s njim, brinuti se o drugoj deci u porodici ako ih ima, svariti prevrtanje očima ili glasno negodovanje u situacijama kada se dete ne ponaša društveno poželjno, ali i poneki sažaljiv pogled i tužan uzdah onih, koji razumeju. Biti korak ispred lekara i terapeuta, jer jedino roditelj ima kompletnu sliku o svom detetu. Jedino on zna šta ga izaziva, šta umiruje, kako reaguje na različite pojave i nadražaje. Zato su roditelji ovakve dece verovatno najveći heroji.
Albert Ajnštajn je postao vrhunski naučnik samo zato što je njegova majka, u trenutku kada joj je saopšteno da ne može da pohađa školu sa ostalom decom, njemu rekla da je on pametniji i bolji i da zato neće ići u školu sa ostalom decom, već će ga ona podučavati kod kuće. A zapravo je bio autističan i nisu ga hteli u školi. Posle majčine smrti slučajno je pronašao pismo u kojem je ona, sa velikom tugom, pisala o svemu tome. I shvatio da su ga drugi smatrali zaostalim, a ne pametnijim. I postao svestan činjenice da mu je majka pomogla da postane Ajnštajn.
Zato se kod autizma ističe upravo ta posebnost. Posebnost koju treba iskoristiti i dati šansu autističnoj osobi da ostvari sebe u svetu, u kojem može da bude srećna.
Valjalo bi da društvo ima svest o tome. Nikad se ne zna šta čuči u toj drugačijoj deci. Neki mali Ajnštajn, Mocart ili možda Mikelanđelo.
Autor: Milena Vidojković
