Autor: Milena Vidojković
Foto: Nemanja Tadić, privatna arhiva
Nemanja Tadić, poznati niški paraolimpijac je u ovom periodu, kada nije mogao na takmičenja zbog epidemije – počeo da gaji industrijsku konoplju i, za vrlo kratko vreme, zajedno sa svojim mlađim bratom i najboljim prijateljem, napravio biznis. Čekajući da započne trenažni proces, jer se priprema za evropsko takmičenje u skoku uvis koje je odloženo za iduću godinu, okrenuo se poljoprivredi. Čini se uspešno po planovima koji su se za sada ispunili, ali i ponudama koje stižu sa svih strana. Pri tom treba imati u vidu da je Nemanja Tadić osoba sa invaliditetom koja pobeđuje u svemu čega se uhvati, ne samo u sportu.
Nemanja, ti si sa svojih 25 godina toliko toga uradio, da ja ne znam od čega da počnem. Svim svojim uspesima dodao si i biznis koji si razvio ove godine. Otkud ti ideja da gajiš konoplju?
Puka slučajnost. Bio sam kod druga u Beogradu, koji je IT stručnjak, a školovao se u SAD. Bio je vrlo zaintrigiran onim što je tamo video, a to je uzgajanje industrijske konoplje. Odmah se bacio na posao. Pripremio je biznis plan, pokazao mi osnovne smernice svoje ideje za čiju sam realizaciju ja, osim volje, imao i mehanizaciju. Moji su iz Čokota, oduvek su se bavili poljoprivredom.
Plan je bio 1 hektar, ali pošto smo obojica vrlo ambiciozni, mi smo krenuli sa 2,5 hektara. Moram da priznam da smo u mnogim situacijama pribegavali i improvizaciji, ali nam je i improvizacija uspela. Prepreke smo rešavali u hodu, ali smo na kraju shvatili da mi to možemo i da uz napor i zalaganje od uzgajanja konoplje možemo da napravimo biznis. Eto, tako je počelo.
Malo ko se u Srbiji bavi time, a vi se uhvatili baš konoplje. Je li bilo problema?
Bilo je problema, s obzirom na to da je reč o psihoaktivnoj supstanci, pa su manje upućeni u sve mislili da proizvodimo drogu. Ja sam na sve to odgovarao smehom. Dolazili su i ljudi iz policijske uprave, što je normalno. I sve je dobro prošlo, jer sam svima pokazao dozvole Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva poljoprivrede. Čak sam i radoznalima pokazivao da se uvere, a najbolja potvrda bila je zaiteresovanost svih srpskih medija za ono što radimo, tako da smo se vrlo brzo pojavili na svim nacionalnim televizijama, pa čak i inostranim. Tako smo tu vrstu tabua razbili.
Foto: Nemanja Tadić, privatna arhiva
A profit Nemanja, sve ovo ste počeli upravo zbog profita, odnosno kako bi sami sebi napravili biznis?
Naravno da je ekonomski benefit najvažniji u ovoj priči. Mi već imamo ugovor sa zadrugom koja ima svoju cenu. Nismo bili zadovoljni cenom od 3 do 6 evra po kilogramu, jer je trud oko konoplje veliki. Zato smo odlučili da našu konoplju pretvorimo u čaj i prodajemo je širom Srbije, pa i van njenih granica. Mogu vam reći da nam za sada dobro ide. Bez obzira što nismo ulagali u marketing, ali onaj naš srpski marketing u ovoj prilici, izgleda da je upalio.
Sve je to lepo, ali je meni važnije u priči da si ti sa svega 25 godina, kao osoba sa invaliditetom uspeo ne samo da napraviš biznis, vec da budeš i jedan od najboljih paraolimpijaca.
Ja sam sportom počeo da se bavim još 2012. godine i mogu vam reći da sam konstantno trenirao i po 4 do 5 sati dnevno. Malo me je omela ova kovid situacija, ali imam jos neostvarenih, a zacrtanih ciljeva, pred sobom. Još uvek nisam uzeo medalju na jednom od tri značajna Evropska prvenstva u Poljskoj. Pripremao sam se i bio potpuno spreman da skačem uvis za medalju, ali eto, omelo me. Kako sve – tako i mene.
A snaga za sve ovo, odakle dolazi?
E pa, to je u prirodi čoveka. Ja sam tako rođen i mislim da ljudi kada se rode da budu borci i optimistični, to će biti šta god da ih snađe u životu. Meni nedostaje, zbog bolesti, jedan ekstremitet. Ja se nisam tako rodio. Ali sve to nisam doživeo kao tragično. Verovao sam u sebe i svoje sposobnosti, bez obzira što sam bio drugačiji. Trudio sam se da svoje nedostatke pretvorim u svoju prednost i velikim delom sam u tome i uspevao.
Plivanje, atletika i šta jos beše…?
U plivanju sam dostigao fizički maksimum. Kada je došlo do blagog prezasićenja nisam više imao motivaciju i prešaltovao sam se na atletiku gde sam bio četvrti na prošlom Evropskom prvenstvu. Čekam sledeće Evropsko prvenstvo i medalju, naravno.
Koja ti je motivacija bila da sve to radiš uz duplo više napora i truda?
Sve stvari koje su mi se desile dok sam bio mali dale su mi snagu i energiju da istrajem zato što je u to vreme vladalo uverenje da osobe sa invaliditetom ne mogu da se bave sportom. Ja sam želeo da dokažem suprotno.
Danas je drugačije i na svetskom i našem nivou. Naša zemlja daje ogromne podstreke da se bavimo sportom, nagrade su velike i čovek može da reši pitanje egzistencije. Tako da je to, pored ostalog, velika stvar i motivacija.
To, međutim, nije sve. Na pragu si i da završiš fakultet.
Tako je. Završavam biznis marketing na Metropolitenu, čiji sam i stipendista. Ostala su mi tri ispita, koja planiram da položim januara, jer sam se u međuvremenu i sam malo opustio i rasplinuo na više strana, a čovek ne može sve odjednom i najbolje. Teško je sve držati pod kontrolom i običnom čoveku, a kamoli meni koji imam dodatne prepreke i probleme. Osim toga ja sam i društveno bice, obožavam društvo i imam mnogo prijatelja sa kojima provodim lepe trenutke.
Gde crpeš toliko pozitivne energije?
U sebi ponajviše, to je deo mene i moje prirode. A povremene oscilacije ……. e, to rešavam za par dana.
A cilj Nemanja, krajnji cilj….sve ciljeve si do sada ostvario?
Pa možda je moj krajnji cilj da imam manje ciljeva. Svakako da neću biti bez ambicija i napretka, ali želim da se malo primirim.Težim miru – i finansijskom i emotivnom.
Šta je sreća za Nemanju Tadića?
Stabilna porodica i ljubav između tebe i ljudi koje voliš, a pre svega ljubav prema životu.
