Foto: Unsplash
Nasilje nad osobama sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanovama je oduvek privlačilo pažnju javnosti samo onda kada bi neki slučaj nasilja bio otkriven. Tada bi se o njemu mnogo govorilo i pisalo, izvršioci bi, u najboljem slučaju, bili sankcionisani, ali nažalost, malo toga je učinjeno da se ovaj problem sistemski reši. Ovom tipu zlostavljanja su izložene osobe sa svim oblicima invaliditeta, ali rezultati istraživanja su pokazali, da su najugroženije osobe sa mentalnim (psiho-socijalnim) invaliditetom.
Zlostavljanje osoba sa mentalnim invaliditetom prisutno je kroz istoriju, ali je tek poslednjih godina društvo počelo da pridaje važnost ovom problemu shodno čemu su počela i prva ciljana istraživanja. Broj ovih istraživanja je veoma mali, ali se iz njih mogu mapirati neki uzroci problema, shodno kojima su osobe sa invaliditetom, naročito one koje žive u rezidencijalnim institucijama, često izložene nasilju. Istorija nam pokazuje da je zlostavljanje osoba koje su na smeštaju u rezidencijalnim institucijama svojevrsna „tradicija“, a rizik od zlostavljanja za osobe sa mentalnim invaliditetom raste od trenutka smaštanja u instituciju. Smatra se da 82% svih slučajeva nasilja i zanemarivanja nastaje i događa se upravo u rezidencijalnim institucijama (Beker, Milošević, 2017: 644). Najviše zabrinjava činjenica da se nasilje u institucijama često smatra uobičajenim, što učvršćuje „kulturu institucionalnog nasilja“ koja postaje prihvatljiva. Svaka rezidencijalna ustanova stvara svoju specifičnu kulturu nasilja na način što izoluje korisnike, zastrašuje ih i sprovodi slabu kontrolu ponašanja zaposlenih. Na ovaj način stvara se okruženje u kojem je nasilje u ustanovi prihvaćeno kao uobičajeno shodno čemu se i novi zaposleni u rezidencijalnim institucijama podstiču na isti obrazac ponašanja i zlostavljanja. Stoga, uzroke nasilja u rezidencijalnim institucijama treba tražiti u nedovoljnoj kontroli rada zaposlenih koja legitimiše različita protivpravna ponašanja, uzimajući u obzir pri tome prirodu i način funkcionisanja rezidencijalnih ustanova, ali i stavove zaposlenih. Najveći broj rezidencijalnih institucija nastao je radi zbrinjavanja i podrške, a ne idejom i odlukom osoba sa invaliditetom. Ovakav pristup posledica je medicinskog modela pristupa invalidnosti i invaliditetu koji ih tretira kao bolest koju treba lečiti. U ovom procesu osobe sa invaliditetom imaju status pasivnih subjekata o čijim pravima i statusu odlučuje medicinsko osoblje. Iako je ovaj model, zamenjen socijalnim modelom (invalidnost i invaliditet tretiraju se kao posledica dejstva socijalnih činilaca koje onemogućavaju osobe sa invaliditetom da se uključe u društvene tokove), ostaci medicinskog pristupa vidljivi su u rezidencijalnim ustanovama.
Poznato je da rezidencijalne institucije funkcionišu pružanjem samih usluga, a ne korisnikovih potreba, shodno čemu je svaki detalj života korisnika podložan kontroli (počev od kontrolisanja i uređivanja dnevnih aktivnosti, do kontrolisanja svake odluke koju bi korisnici trebalo da donose samostalno). Opseg kontrole podrazumeva odluke šta će korisnici jesti, kada će jesti, pa i na koji će način jesti. Životi zavisnih korisnika usluga u potpunosti su podvrgnuti nadzoru čime im se uskraćuju osnovna ljudska prava. U situacijama kada osoba nema pravo na privatnost, emocionalnu podršku, kada zaposleni imaju legitimno pravo da bilo kada naruše privatnost i uđu u njenu/njegovu spavaću sobu, kada imaju neograničen pristup njihovom telu – tada je potencijalnim zlostavljačima veoma lako i dostupno da nesmetano sprovode nasilje. Drugi aspekt ovog problema osvetlila su istraživanja koja pokazuju da korisnici rezidencijalnih ustanova smatraju da su zaposleni u institucijama mnogo važniji od njih i da imaju veći opseg prava nego što zapravo imaju. Umesto stavljanja akcenta na korisnike kojima se pružaju usluge i insistiranje na kvalitetu tih usluga, fokus je prevashodno usmeren na obezbeđivanju radnih mesta za zaposlene u rezidencijalnim ustanovama. Institucija sama sebi postaje svrha što uglavnom utiče na percepciju zaposlenih na način zanemarivanja primarne svrhe postojanja ovih ustanova i uloge zaposlenih u njima. Ako zaposleni osobe sa mentalnim invaliditetom percipiraju kao objekte nesposobne da razumeju šta im se događa i u potpunosti ih dehumanizuju, onda je jasan razlog zbog kojeg zaposleni ne vide ništa loše u ponašaju koje bi bilo u potpunosti neprihvatljivo za osobe koje nemaju invaliditet i ne žive u rezidencijalnoj instituciji (Beker, Milošević, 2017: 644-651). Sprečavanje nasilja nad osobama sa invaliditetom u institucijama veoma je složen zadatak. Pored otkrivanja, procesuiranja i kažnjavanja nasilnika, prevencija je ključan faktor suzbijanja ovog oblika kriminaliteta (Mirić, Nikolajević, 2021: 116-117).
U skladu sa socijalnim modelom pristupa invalidnosti i integrativnim pristupom, treba težiti stvaranju uslova za život i rad osoba sa invaliditetom van rezidencijalnih uslova. U slučaju, smeštaja u rezidencijalne uslove, treba uvek postupati u najboljem interesu njihovih korisnika i korisnica. Svaki slučaj nasilja bi trebalo otkriti i procesuirati u odgovarajućem postupku. Ipak, jednako je važno razvijati svest kod zaposlenih u rezidencijalnim ustanovama o njihovoj ličnoj i profesionalnoj odgovornosti i sistemu vrednosti jer je upravo ona najbolji odvraćajući faktor od vršenja krivičnih dela.
Izvori:
Beker, K, Milošević, T. (2017) Nasilje nad ženama sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanivama: polazna studija, Beograd: Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S.
Mirić, F, Nikolajević, A. (2021) Violence against persons with disabilities: “dark number” crime, Facta Universitatis: Series Law and Politics, vol. 19, br. 2, 111-120.
Autor: Dr Filip Mirić
