Foto: Lična arhiva
Malo činimo za osobe sa invaliditetom, a mogli bismo. Jer sve što se hoće, i može se. Takav primer je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Nišu, koji je napravio revoluciju u negovanju sporta za osobe sa invaliditetom. Zahvaljujući profesorima ovog fakulteta Marku Aleksandroviću i Bojanu Jorgiću.
Ova dva profesora su svoj profesionalni vek posvetili osobama sa invaliditetom. I što je najlepše u priči, tom poslu su maskimalno posvećeni. Počev od toga da su se školovali van zemlje, na najboljim univerzitetima i kod poznatih profesora, do činjenice da su za svoju ideju dobili podršku fakulteta i da sada rade na tome da obrazuju nove generacije profesora, koji ce nastaviti njihov rad, bolje rečeno misiju.
Vi ste profesore otprilike pre dvanaest godina napravili pravu revoluciju na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Nišu, okrenuvši se upravo osobama sa invaliditetom i gradeći jednu sasvim novu priču na ovim prostorima.
Aleksandrović – Fakultet je zaista jedinstven. Da nisu u to vreme bile neke avangardne odluke sadašnjeg dekana koji je tada stupio na dužnost profesora, dr Milovana Bratića, naš fakultet ne bi bio prepoznat. A fakultet je u to vreme prepoznat po dva profesora, koja su bila zadužena upravo za problematiku osoba sa invaliditetom i njihovo uključivanje u sport. Mi imamo mnogo predmeta na svim studentskim programima koji obrađuju ovu problematiku – dva na osnovnim strukovnim, dva na osnovnim akademskim, na jednom master programu dva, na drugom master programu takođe dva, na trećem master programu jedan i na doktorskim akademskim jedan. Evo sada se radi nekoliko doktorata iz oblasti adaptivnog fizičkog vežbanja, nebrojeno je master radova, diplomskih radova. Da ne pominjemo trenere koji su poznati sportisti sa invaliditetom ali i treneri sportisti sa invaliditetom. Jednostavno data nam je šansa da radimo i mi samo radimo svoj posao. Ja bih voleo da i drugi fakulteti slede naš primer i da imaju, ako ništa drugo, makar jednog čoveka u nastavničkom kadru koji će se baviti ovim problemom. Nažalost mi smo usamljeni u tome, ali se nadamo da će se uskoro nešto promeniti.
Foto: Lična arhiva
Rekli ste profesore: Data nam je šansa. Data Vam je zato što ste je pre više od decenije sami tražili. Zašto ste počeli da se bavite osobama sa invaliditetom?
Aleksandrović – Ajde da to zovemo drugim imenom. Možda nam nije data šansa, već su ljudi koji su vodili fakultet videli da tu ima potencijala. Bili su hrabri da nam daju šansu iako smo se pune tri godine pre toga bavili osobama sa invaliditetom. Konkretnije – ja sam još 2009. godine bio u Belgiji, gde sam naučio ponešto o obuci u plivanju osoba sa invaliditetom. Tada, kao nastavnik docent, a kasnije kao vanredni profesor bavio sam se tom problematikom i u praksi, ne samo u teoriji. Desilo se da je došao čovek koji je dobar akademski menadžer, profesor dr Milovan Bratić sadašnji dekan, profesoru Bojanu Jorgiću i meni dao šansu da samo radimo svoj posao.
Kako Vi poznajete taj posao?
Aleksandrović – Malo mi je neprijatno da o tome govorim, više volim da o tome govore moja dela. Profesor Bojan Jorgić i ja mislimo da uvek možemo više, a obojici nam je žao što nemamo priliku da se u našoj zemlji poredimo s nekim. Možda bi u tom slučaju radili još bolje. Ali mi je drago što svake sedmice dobijemo poneku referencu, dobijemo poneki projekat, promovišemo u javnosti ono što radimo. Najsrećniji smo kada nova osoba sa invaliditetom krene i nastavi da vežba, nezavisno od toga kojim oblikom vežbanja se bavi, ili kojim sportom.
Foto: Lična arhiva
Mislila sam profesore na Vaše školovanje u drugim zemljama i Vaše specijalizacije koje ste tamo stekli.
Aleksandrović – Da. Zato što tada u Srbiji nije bilo predmeta koji obrađuju sport osoba sa invaliditetom. Ja u svom formalnom obrazovanju ne da nisam imao ni jedan predmet koji obrađuje fizičke aktivnosti osoba sa invaliditetom, već nisam imao ni jedan termin vezan za osobe sa invaliditetom, pa čak ni u pežorativnom smislu – invalid ili osoba sa posebnim potrebama itd… Kao da to budući profesori sporta ne treba da znaju, kao da je to deo koji isključivo pripada zdravstvenoj struci, ili delu specijalne edukacije i rehabilitacije. Tako da sam, na žalost, u 34. godini morao da odem na postdoktorsko usavršavanje, sticajem sretnih okolnosti kod najboljih i najjačih ljudi u ovoj oblasti na svetu, u najjačoj institusiji u Evropi, na Univerzitetu u Luven u Belgiji, Fakultet za kineziologiju i rehabilitacione nauke. Tamo sam video da osobe sa invaliditetom itekako vežbaju, da se studenti uče kako sa njima da rade, da to upražnjavaju još na osnovnim akademskim studijama. Kasnije se to nekako uporedo i postepeno uvodilo i u naše studijske programe. Najpre su tu problematiku kod nas vodili profesor Živković i profesorka Popović, a kasnije smo preuzeli kolega Bojan Jorgić i ja.
Drago mi je što je naš fakultet prepoznatljiv, drago mi je što su naši studenti postali deo prakse i drago mi je što su neki naši studenti prepoznatljivi čak i u svetu. Recimo već nekoliko godina u Međunarodniom paraolimpijskom komitetu radi niška studentkinja Jovana Điđević, koja je zahvaljujući našim preporukama, i naravno svom radu i zalaganju, dobila stipendiju. Kasnije joj je to bila odskočna daska za Paraolimpijski komitet, a na Paraolimpijskim igrama u Tokiju je bila zamenica šefa misije.
Znači, naš rad je prepoznat, naši alumnisti su prepoznati i svet voli da sarađuje sa nama.
Suština priče i jeste u tome da Vi podučavate nove studente od kojih će se mnogi odlučiti da rade upravo ovo, što Vi radite.
Aleksandrović – Oni se već godinama odlučuju. Mi sada govorimo i o nekim studentima koji su pre 10 godina izašli sa fakulteta, koji rade i žive od toga. Ja sam naveo samo jedan primer. Nema meridijana gde naši studenti nisu zaposleni i rade u struci. To su Malta, Emirati, Čikago, Kanada, Bon… tako da ćemo to sasvim sigurno i nastaviti. Kovid nam je sada jedina prepreka, jer je smanjena mogućnost finansiranja organizacija koje zavise isključivo od sponzora i društveno odgovornih pojedinaca i pravnih lica, ali se nadam da to neće doveka trajati i da će potreba za ovim kadrom u zemlji i inostranstvu ponovo biti kao nekada.
Foto: Lična arhiva
Vi ste okrenuti košarci u kolicima, profesor Jorgić osobama sa autizmom. Koliko je osobama sa invaliditetom važna sportska aktivnost koja može da ih otrgne od svakodnevice, učini ih vidljivim, da ih uključi u normalan život?
Aleksandrović – Mi podučavamo studente da kroz praksu rade sa osobama sa invaliditetom i pokazujemo da samo adaptacija svih onih znanja koja poseduju je dovoljna da bi obavljali instruktažu fizičkih aktivnosti osoba sa invaliditetom. Pa kao i u košarci – imate bekove, krila i centre, oni imaju različite treninge. Pa kako da nemaju, dajem primer, ljudi koji imaju visoku povredu kičme TH 5 ili TH 6 i praktično ništa od pazuha ne osećaju, do onog čoveka koji nema recimo samo stopalo, a tu sa njima su i ljudi bez invaliditeta.
Lično mislim da je najveći problem organizacija aktivnosti osoba sa invaliditetom i mislim da u tom smeru treba da se vrši edukacija, a to je podizanje organizacionih kapaciteta. Smatram da je upravo ta organizacija aktivnosti osoba sa invaliditetom veliki problem sportskih klubova, a tek onda instruktaža, jer naš kadar je obučen i spreman da odmah uđe u sportski klub i da podučava. Dakle znanja vezana za sportski menadžment – kako se pišu projekti, kako se organizuje transfer itd. – tu ima mnogo nedostataka i na tome treba raditi. To je neko moje mišljenje.
Laički posmatrano meni se čini da vama nije uopšte lako imajući u vidu da postoji više vrsta invaliditeta, a svaki invaliditet zahteva drugačije fizičke aktivnosti
Aleksandrović – Apsolutno. U zavisnosti od invaliditeta i oštećenja, osobe sa invaliditetom mogu da imaju određeni dijapazon sportova, a neke osobe čak i ne mogu da se bave sportom. Ali je dobro što oni tu dolaze do suočavanja sa sobom i kreiranja novih dometa tog novog tela i gledaju se šta se može, a ne pate za onim čega više nema. Zato mi imamo tim sastavljen od psihologa, specijalnog edukatora i rehabilitatora, kao i ljudi iz fizikalne medicine i rehabilitacije, uključujući i psihijatre. Drugim rečima – pomažemo osobama sa invaliditetom da prihvate situaciju u kojoj se nalaze.
Foto: Lična arhiva
Što znači profesore, da osim tih fizičkih aktivnosti kojima jačaju svoj organizam, Vi radite i na podizanju samopouzdanja osoba sa invaliditetiom.
Aleksandrović – Upravo tako. To je sistem spojenih sudova. Sa tim samopouzdanjem oni dolaze na sledeći trening. Iz treninga u trening, sa takmičenja u takmičenje oni jačaju svoje telo, sa svakim novim rezultatom ide i jače samopouzdanje. Zato je tim svih nas veoma važan jer im pomaže da usvoje neke nove kretnje po pitanju običnih životnih aktivnosti. Recimo osoba sa invaliditetom koja ima visoku povredu kičme relativno kasno stečenu, mora da nauči kako da izvrši transfer sa svakodnevnih u sportska kolica, kako da skuva ručak, kako da uđe u auto, kako da neku malu ili veću prepreku na putu savlada, kako da razgovara sa drugim ljudima i objašnjava svoj invaliditet. Neki u toj borbi i pokleknu. Naša je dužnost i obaveza da se to ne desi. A sport je jedan od bitnih delova tog mentalnog transfera iz nekog života bez invaliditeta, u život sa invaliditetom.
Pa upravo ovaj sport koji se danas prepoznaje kao paraolimpijskli sport, nastao je na marginama drugog svetskog rata u okolini Londona gde su specijalisti fizikalne medicine i rehabilitacije radili na terapijama sa ljudima koji su stradali u ratu i imali razna fizička oštećenja. Uveli su za njih sportske aktivnosti u popodnevnim časovima, jer nisu znali šta će sa slobodnim vremenom između ručka i večere i posle večere. Tako su adaptirali košarku, stoni tenis, neke atletske discipline, streliačarstvo. Mi ne radimo ništa drugo na Fakultetu i u klubovima, nego upravo ovo. Bitno je da osoba sa invaliditetom mentalno ode od svakodnevnih problema i da ih lakše prebrodi.
Vi ste na Vašem fakultetu učinili krupan korak. Šta mislite, kada bi svi načinili makar po jedan sitan, koliko bi to značilo za osobe sa invaliditetom.
Aleksandrović – Nemaju svi gradovi sreću da imaju takvu podršku kao naši, niški klubovi. Trudimo se da savetima pomognemo ljudima iz okoline Niša, nastojimo da sarađujemo sa drugim lokalnim samoupravama, ali su nam potrebna neka sistemska rešenja kako bi lakše organizovali fizičke aktivnosti osoba sa invaliditetom. Samo kada bi se oslobodile administracije, osobe sa invaliditetom bi bile relaksiranije. Dakla organizacija je ključni problem. Sve ostalo imamo.
Autor: Milena Vidojković
