Autor: Gojko Agatonović
Foto: Miodrag Jakšić, privatna arhiva
Miodrag Mića Jakšić je jedan od najprodornijih srpskih umetnika, koji zajedno sa svojim roditeljima i bratom organizuje umetničke kolonije u svojoj kući u Krčedinu i okuplja umetnike iz celog sveta. Osnivač je i umetničke grupe Arte koja se bavi i izdavačkom delatnošću, koja je značajno kulturno stecište umetnika ne samo iz Srbije, nego i iz regiona. Ustanovljena je i književna nagrada umetničke grupe Arte. Prepoznaje se u javnosti i po afirmisanju srpske kulture u drugim zemljama. Čvrsto veruje da su umetnici jedna od najvažnijih karika u lancu koji povezuje svet. Sanja neke svoje lične snove, traži magiju kojom bi promenio svet. Mića Jakšić je književnik, režiser, ljubitelj lepe umetnosti ne deleći je po granama. Prošle godine je na književnom festivalu u Antaliji dobio nagradu.
Godine 2017. izabran je za predsednika najstarije naše organizacije koja vodi računa o srpskom narodu u inostranstvu, Matice iseljenika. Više od 20 godina se u saradnji sa dijasporom bavi proučavanjem iseljeništva. Bio je pomoćnik ministra za dijasporu u Vladi Republiku Srbije, državni sekretar u Ministarstvu vera i dijaspore, učesnik brojnih konferencija iz ove oblasti, a član je i više međunarodnih asocijacija koje se bave migracijama i pitanjima iseljeništva. Autor je i tri knjige posvećene saradnji i unapređenju odnosa Srbije i dijaspore. Razgovarali smo sa njim u očekivanju finala Kupa Radivoja Koraća koje se i ove godine u februaru mesecu održalo u Nišu.
Šta Vas ovih dana dovodi u Niš?
– Crvena Zvezda. Igra se finale Kupa Radivoja Koraća. Pratim Zvezdu svuda kad god imam vremena i kad mogu. Gde god igra Zvezda idem i ja. Kako je Niš ponovo domaćin finala Kupa u košarci eto i mene. Inače volim Niš. To je jedan vrlo lep grad i puno me veže i uspomena i prijatelja za njega. U Nišu sam bio u vojsci. Godinu dana sam bio na aerodromu, svake druge večeri bežao u grad, imao omiljene kafane, išao sam na sve koncerte koji su se tada održavali. Pamtim EKV na Tvrđavi, Balaševića u Čairu. Volim Zvezdu, volim Niš i evo me sada ovde.
Matica iseljenika je svojevrsna ambasada kulturnih delatnosti Srba u dijaspori, naših iseljinika koji su rasuti po svim meridijanima. Organizujete značajne kulturne manifestacije, promocijeje knjiga, izložbe, koncerte… Koliko je takav način promovisanja srpske kulturure u svetu od značaja za naše iseljenike, a koliko za samu Srbiju?
– Matica iseljenika se 70 godina bavi saradnjom sa našim ljudima u svetu, a ja tvrdim da ih ima u istom broju koliko je Srba u Srbiji. To su naši ljudi koji su otišli iz nekih svojih razloga, a već stotinama godina se odlazi iz Srbije. Dobar deo njih je i rođen tamo, a oko pet miliona Srba živi u dijaspori. Oni su jednako bitni i važni Srbi kao što smo i mi ovde. Jednako žive kao i mi ovde, ali u drugoj državi i drugom sistemu. Održavaju u potpunosti našu kulturu i običaje i trude se da u toj sredini imaju, a imaju, i crkve i centre, udruženja. Obeležavaju sve važne datume iz naše istorije. Žive kao svi Srbi, ali daleko od matice. Matica iseljenika na čijem sam čelu već tri godine sa svima njima održava kontakte. Sada radimo na prezentaciji naših ljudi koji se bave stvaralaštvom, njihovom promocijom u Srbiji. Sredili smo prostor u Matici iseljenika i tamo pravimo veliki broj programa. Samo prošle godine imali smo više od 170 programa i potrudili se da sve njih dočekamo puna srca i raširenih ruku. To su velika ulaganja u programe, velika energija, veliki entuzijazam. Rade volonteri, ali sve savršeno funkcioniše, kao savršeni sistem profesionalaca što i jesmo, ali suštinski je potrebno sve to organizovati. Najvažnije je da su ljudi zadovoljni i da žele da dođu i da se predstave. Što se izložba tiče, popunjeni su svi termini za 2020. godinu. Imamo dva izložbena prostora u Matici i biće oko 50 izložbi plus kniževne večeri, koncerti, pozorišne predstave. Ta saradnja je jako lepa, a u svetu je puno naših kvalitetnih ljudi, koji su radni i vredni ljudi i imaju šta i da kažu i da pokažu.
Foto: Miodrag Jakšić, privatna arhiva
Poznajemo Vas kao svestranog umetnika koji se ogledao na više umetničkih područija. Postoji li nešto čega bi ste se odrekli i nešto što Vam „život znači“?
– Može nekome delovati da je sve to malo preterano, ali ja živim takav život od rođenja. Nije to ništa ni spektakularno ni preterano ni iritirajuće za nekoga drugog. To je moj život. Iz mene izlaze takve stvari. Ja se trudim da svoju životnu energiju i svoje ideje prenosim. Iz toga izađu dela koja su meni bitna, a široj zajednici, možda, nerazumljiva. Suštinski ne bih mogao bez ničega jer ja tako živim svaki dan. Meni je samo žao što više ne mogu da pišem jer pisanje traži celog čoveka, traži samoću, traži posvećenost, jedan asketski odnos prema stvarnosti i okolini. Dva romana koje sam počeo da pišem ne mogu da završim, neke dramske komade takođe, ali jednako mi je vredno i važno i ono što organizujem i radim za druge ljude. Meni je uspeh mojih prijatelja i saradnika jednako važan kao i moj uspeh i to vidim kao deo sebe.
Vaša umetnička kolonija u Krčedinu ostavila je jak utisak na javnost, ali i na stvaraoce. Mnogima je cela ta priča bila čudna, a neki su se i zapitali kako ste uspeli gotovo celu porodici, majku i oca, a potom i brata da nagovorite na ideju da usred Vojvodine u selu „zasadite“ umetnost?
– U Krčedinu je moja dedovina i očevina, ali ja nisam rođen tamo, a voleo bih da jesam. Taj hendikep sam nadomestio time, da, kada su mama i tata otišli u penziju i vratili se u tatinu rodnu kuću, sva naša poznanstva i prijateljstva i druženje sa umetnicima iz Srbije i širom sveta, pretvorim u formalnu vrstu druženja i napravili smo veliku manifestaciju – umetničku koloniju. Evo već 13 godina dolaze značajni umetnici iz sveta, a što se tiče naših umetnika, nema ko nije bio. Oni se tamo osećaju jako lepo i svi vole da dođu. Svi znaju za srpsku gostoljubivost, za veliku značajnu srpsku kulturu, za naše umetnike, i oni svi žele da to vide i dožive. U koloniji budu do sedam dana stvarajući. Imamo sada i bogat fundus slika nastalih na koloniji, puno uspomena jer je puno velikih ljudi tu bilo. Od pisaca nema ko nije bio, Raša Popov, Milovan Vitezović, Pera Zubac, Matija Bećković, Gojko Đogo, Slobodan Stanišić, Dobrica Erić – sve ono što je u književnosti bilo od značaja. Od slikara isto. Tu su bili Milutin Dedić, Dragan Stojkov, Ana Kapor, Janoš Mesaroš, ko sve ne. Boravili su tu i muzičari, Bora Čobra, Bajaga, Merima Njegomir, Garavi sokak, Van Gog, Bilja Krstić, Zvonko Bogdan… Svi vole da dođu. To je malo selo i nema puno prostora za smeštaj gostiju. Uglavnom smestimo strance, ostali dođu na dan dva, ali su programi bogati svake večeri. Ove godine gosti će nam biti Legende i Dejan Petković, veliki naš šansonjer koji je ostavio veliki trag u našoj kantautorskoj muzici . Napravili smo tamo i veliku galeriju gde su stalne postavke, otvorena je Biblioteka „Miloš Crnjanski“, imamo dve scene, scenu Bora Đorđević i malu Arte scenu gde nastupaju rok bendovi, veliki slikarski atelje, ali još puno toga ima da se radi i žao mi je što više ne mogu da se posvetim tome. To je umetnički dom gde može da se živi 365 dana za umetnost i u svakom trenutku 10 do 15 umetnika tu može da radi.
Foto: Miodrag Jakšić, privatna arhiva
Dodeljujete i književnu nagradu u kolonoji. Šta mislite o konkursima, da li ih ima previše što utiče in a kvalitet nagrađenih radova?
– U okviru Kolonije dodeljujemo dve nagrade kao i u Udruženju Arte. Na taj način se odužujemo umetnicima koji tokom godine stvaraju što je dobro i vredno i važno. To su nagrade koje ih dalje podstiču da rade. Imam jako pozitivan odnos prema nagradama. Možda postoji hiperprodukcija u pojedinim oblastima, u književnosti recimo, ali to onda iziskuje i osnivanje nekih novih nagrada što u javanosti može da izazove sumnju da se smanjuju kriterijumi, a onda imena dobitnika i dela postaju intrigantna u javnosti i dolazi do priča tog tipa. Uvek je to tako bilo i biće. Kada je velika NIN-ova nagrada došla u situaciju da se u javnosti bori za neku vrstu opstanka kao naša najvažnija nagrada u književnosti, onda su ove manje tek diskutabilne, ali sam ja pristalica da nagrade treba da postoje. Većina nagrada nisu novčane, za umetnike bi bilo dobro da jesu, ali su one dobre za njih i za njihovo dalje stvaranje. Ja sam osnovao pre tri godine veliki Međunarodni književni festival „Inđija pro poet“ koji traje tri dana i prošle godine smo imali 40 stranih pisaca koji su bili gosti festivala. Neki su došli iz Kolumbije, iz Indije, Kine. To je poduhvat iza kojeg mora da stane država, a ne pojedinac ili mala opština. Tu dodeljujemo Gran pri festivala, nagradu za životno delo, i tu su nagradu dobili Matija Bećković, Milovan Vitezović, Pero Zubac. Dodeljujemo i četiri povelje festivala stranim piscima i to njima mnogo znači. Ako smo se već okupili iz celog sveta, onda je red da oni koji su ostavili dobar utisak na samom festivalu, koji je pobudio pažnju i kritike i publike i pisaca, da ih nagradimo. Ja sam uvek za to da se nagrade dodeljuju.
Kada smo već kod novca, koliko je on važan za umetnost i kulturu uopšte?
– Novac je za kulturu bitan koliko i za sve drugo. Bez novca danas ne možete da stvorite nešto veliko. Sve košta. Ne može sve da se zasniva na entuzijazmu i volonterizmu. Mi koji organizujemo sve to ulažemo veliku „energetsku investiciju“ kako ja to zovem, da sve bude u skladu sa najvišim standardima u svetu. Sve što radim radim na taj način, bez obzira da li je u nekom selu, na livadi ili je to u koncertnoj sali u centru Beograda ili bilo kom drugom mestu. Deo toga može da se uradi bez novca i uz saradnju sa raznim subjektima koji to razumeju, ali najveći deo ipak košta. Za same umetnike koji stvaraju, umetnost je u suštini stanje duha, unutrašnja potreba da se stanje sopstvene duše prenese na platno ili papir. To je novac koji čovek ima u sebi i tu država ili bilo koji čovek ko želi da podstakne to može da bude samo nadogradnja umetničkog dela koje umetnik stvara za šta nije potreban novac. To je ta energetska investicija koju čovek daje, talenat. Kada talenat prepozna šira zajednica za sve dalje neophodan je novac da bi taj čovek i dalje stvarao. Umetničko delo mora da ima adekvatnu cenu, ali kažem da u biti umetnosti nije novac. U biti umetnosti je talenat, želja i potreba da se kroz umetničku artikulaciju nečega o čemu razmišljate stvori umetničko delo.
Foto: Miodrag Jakšić, privatna arhiva
Da možete nešto da promenite, šta bi to bilo ?
– U suštini svakim svojim potezom menjam sebe samog. Puno čitam, puno saznajem iz oblasti koje mi nisu bliske. Volim da budem informisan, ali bih voleo da se nikad nije desio problem Kosova. Kada bih mogao da vratim sat i da nemamo više situaciju koju sada imamo sa Kosovom. Najveća tuga u meni je to i kada bih mogao vratio bih vreme i pametnije bih, da me pitaju, odlučio to u vezi Kosova. To me svakodnevno opterećuje. Učim decu da pevaju kosovske pesme, da pričaju svojim drugovima o Kosovu da se ono ne zaboravi.
Može li umetnost da poruši barijere u društvu, posebno one u glavama ljudi koje se stalno rađaju, a posebno one koje se odnose na osebe sa invaliditetom. Može li to da bude još jedna od uloga umetnosti? Imaju li oni ista prava na reč kao i svi ostali, bilo kada je slušaju ili je ispisuju?
– Ja lično ne pravim nikakvu razliku zato što mnogo dobrih prijatelja imam među osobama sa invaliditetom. Razlike po meni ne postoje, ali kada već pričamo o njima onda treba učiniti da one ne budu predmet sporova, potencijalnih sukoba i nesporazuma. Potrebno je učiniti sve da oni budu sastavni deo našeg društva kao što su deo naše zajednice, da budu cenjeni i potpuno izjednačeni u svim pravima, ali ne veštački, već po svojim kvalitetima, a puno je među njima i vrhunskih umetnika i stručnjaka u svim oblastima. Jedostavno je potrebno zanemariti postojanje bilo kakvog hendikepa. Ti ljudi imaju i svoje probleme i barikade i barijere i sopstvene i u društvu i to je ona druga stana. To je važna tema koju naša zajednica tek u poslednje vreme prepoznaje i nije dostignut ni minimalni stepen ravnopravnosti tih ljudi i nas koji nemamo taj hendikep. Potrebno je puno radititi na tome, posebno na edukaciji dece jer kada se to iskoreni kod dece iskoreniće se i kod nas starijih. Dodatne edukacije i razumevanja nikada nije dosta.
