Foto:Lična arhiva
Milutinn Petrović rodjeni beogradjanin (1961) je srpski reditelj, scenarista, producent, univerzitetski profesor, muzičar i jedan od frontmena beogradskog art rok benda Heroji.
Beograd, detinjstvo 60-ih iz vašeg ugla?
Sećam se kako je baka po mami kupila prvobitnu veš mašinu. Tada su bile valjkaste kao neko belo bure. Stavili su je u kadu. Baka sa tatine strane, nju smo svi zvali nana, došla da vidi to novo čudo i onda su je uključile da se veš vrti unutra. Bućkalo se bućkalo i onda izbacilo vodu. Nana odlazi, sećam se prevrne očima i onako za sebe kaže – “ma ovo ništa ne može da opera“… Sada sam stariji od njih dve tada i prevrćem očima kada vidim reklamu koja kaže da novi deterdžent za sudove može da opere i skorene ostatke pečenja na sudovima. Uvek pomislim – da li ljudi shvataju o kakvom otrovu se radi!? I još su svi u reklami nasmejani. Bukvalno definicija satanizma… A pored kupatila gde su tada šezdesetih uneli tu mašinu za veš bila je prostorija za koju ne znaju deca koja danas ostavljaju prljave sudove da ih posle mašina opere. Ta prostorija se zvala špajz i tu su bile police sa teglama džema, ajvara, slatka od šljiva, kiseli krastavci i druge đakonije koje su bake pravile. Televizori su tada radili na antene, ali kada priđeš televizoru i upališ ga on odmah radi. Danas dodjem kući pa gde su dva daljinca, pa jednim upalim televizor, pa drugim kliknem da se prekine skrin sejver, pa se onda učitava program, pa desno kanali, pa levo svi kanali, onda kada se konačno upali na svim programima reklame. O deterdžentima. Rekao bih da smo mnogo napredovali od mog detinjstva hahahaha.
Foto: Lična arhiva
Šta vas je prvo privuklo, muzika ili film?
Deda me vodio u bioskop kada sam bio baš mali. Taj bioskop smo zvali buvara, to se sada valjda zove Reks, tamo u Jevrejskoj na Dorćolu. Sada su tamo neki aktivisti za ovaj antifašistički fašizam, od neke vlade plaćenu nevladinu delatnost, ili već tako neku mukicu… Onomad je bila buvara, sa redovima drvenih stolica, prljavim razvaljenim parketom i bubnjarom na ugalj pored jednog zida. Davao se engleski ratni film Eskadrila 633 i potpuno sam otkinuo. Pre par godina sam ga našao na torentima, gledao ponovo i takođe otkinuo. Onda sam čitao o njemu i & da je i Lukas otkinuo na taj film, toliko da je veoma uticao na Ratove zvezda. Nigde ne piše ali ja mislim da je i Hugo Prat gledao taj film dok je smišljao Korta. Da, i muzika je bila jako dobra… Baš se sećam tog događaja kada prvi put sedim u mraku u nekoj sali i gledam projekciju filma. Možda je i deda Džoni Rotena vodio na Eskadrilu 633. Ili je Brajan Feri išao sa školom… Pa smo se posle tako našli.
Vrlo rano ste dobili šansu na televiziji u kultnoj emisiji ‘’Hit meseca’’, pričajte o tom iskustvu.
Bilo je to u vreme divljanja MTV-ja, tako da si morao da imaš osečaj da si u centru zbivanja. Studiji televizije Beograd su bili novi, a kamere i tejpovi ultra moderni. Prenos takvog jednog događaja “uživo” iz studija je meni bio kao da vozim džambo džet sat vremena. Divno iskustvo koje je imalo sve elemente toga što si poželeo da radiš u životu – uzbudljivo, sve profesionalci oko tebe, tehnologija kao iz priča o svemirskim putovanjima, publika koja vrišti, na bini zgodni mladi ljudi koji pevaju… Čak je i šef operacije, to se na televiziju zove urednik, bio super kul fenomenalan lik, čuveni Mladen Popović. Bilo je divno, jedino što od tada realno sve ide nizbrdo. A izgledalo mi je da tek počinje veliko zezanje.
Foto: Lična arhiva0
Onda su došli Heroji, ili je bilo nešto i pre toga?
Naravno. Imao sam bend koji se zvao Stalker, ali nikada nismo svirali, samo smo planirali i planirali… Sreo sam druga u autobusu koji se upravo vraćao sa Festa gde je gledao neki ruski film Stalker, reditelja Tarkovskog. Nikada nisam čuo za njega pre toga. Onda mi je taj drugar ispričao čemu se radi u filmu i ja sam totalno odlepio i odlučio da je to idealno ime za bend. Mnogo kasnije sam pogledao film i super je to film, ali je mnogo lošiji od onog koji sam zamislio dok sam slušao šta se u njemu dešava. Nisam siguran da bih sa odgledanim Stalkerom dao ime bendu koji je pretendovao da svira brzu muziku. Ali bend se raspao pre nego sam gledao Tarkovskog.
Heroji su bili supergrupa u kojoj su svirali tada već eminentni muzičari jugoslovenske scene kao što su VD (EKV), Čeja (Džakarta), kako ste se našli?
Manje više generacijska priča kao i sve grupe. A i nije Beograd baš toliko veliki da ne upoznaš većinu ljudi sličnih interesovanja. Sem toga postojao je tada Studentski kulturni centar, koji kako mu i ime kaže služi da se tu ljudi sreću i bave kulturom. U SKCu smo i vežbali i družili se i svirali prvi veliki koncert. Sada kada pomislim na to vreme ne mogu ni da se setim bilo čega što se dešavalo a da nije bilo u SKCu.
Interesntna je priča u vezi omota singla ‘’Kiza Rok’’, ajmo malo o tome?
Napravili smo dešavanje u galeriji na vrhu beograđanke gde su ljudi došli kao na žurku, dobili bele omote i onda crtali po njima. Tako je svaki omot originalno likovno delo. Onda je neki dan kasnije (opet) u SKCu bila izložba. Omoti okačeni štipaljkama kao veš na žicama, ideš gledaš, izabereš, dodješ na kasu, ubace ti singl, platiš po ceni te male ploče i odeš kući sa radom nekoga koga si izabrao. A tu je bio radova Koste Bunuševca, Ratka Tankosića, Gileta, Ramba, Maje Skovran, Šapera, Peđe Gavrovića, Pece Popovića, i još desetina i desetina takvih faca. Skoro hiljadu komada. Sada kada se toga setim shvatam da je to bio svakako jedan od najinteresantnijih umetničkih dogadjaja novotlasnog Beograda. Imamo sve snimljeno, ući će sigurno u film o Herojima koji se pravi.
Ako bi vas pitali, da li je Agi i Ema zaista prvi dečiji film nakon 25 godina?
Pa jeste, kažu tako oni koji se bave takvim stvarima. Ali ni njega kao da nije bilo. Producent kao da je uradio sve što može da tog filma nema. Film sa Milenom Dravić a kao neki andergaund projekat. Čudo jedno je nepostojanje popularnosti tog filma.
Vaša prva tv drama Telefonomanija u saradnji sa kolegom iz Heroja Djurom, postala je kultna kod mladih, kako je bilo raditi sa takvom ekipom?
Ispravno je Telefonomanija, ali mi smo je nazvali nepravilno Telefomanija. To je snimano u studiju do onog gde se radio Hit meseca. A tehnika je bila ista. To mi je bio diplomski film. Đura i ja, pa da, Telefomanija je isto što i Heroji, to je sve to kako smo nas dvojica razmišljali i radili. Drago mi je ako je kultna. To svakako treba čuvati jer je sigurno jedan važan otisak vremena. Na TVu ide Kockica, a Čavke kaže – “Gde ćeš sad? Pa sad će da repriziraju Let it Be!”… Realno, ko i šta tome može da stane na crtu, hahahaha….
https://youtu.be/pt9DiG-feDI?si=UR74QSGdyTLda4hu
Ko je stvorio Kizu i Kominu, upečatljiv tandem iz serije ‘’Dome, slatki dome’’?
Kiza i Komina su likovi iz Indeskovog radio pozorišta koje je svake nedelje išlo na radiju 202. Ta emisija je bila velika kulturološka činjenica tog vremena. Mislim da je dosta ljudi to pisalo, u mojoj svestu su tu nekako najvažniji Voja Žanetić, Mićko i Jugoslav Pantelić. Njih treba pitati, to je jako zanimljiva tema, potencijalno dostojna nekog doktorata ili barem master rada. Nenad Opalić je bio jedan od mladih pisaca Indeksovog radio pozorišta i njega su ljudi sa TV Beograd angažovali da napiše seriju. Mi smo maznuli Kizu i Kominu, uostalom i Super Hika, a onda su kasnije našu seruju maznuli Friends… Pa da – isti stan dele tri ribe i tri frajera, dvoje su u vezi ostali nisu, jedan je naučnik, jedan blesav, ribe lepe… Frendsi nam dodju neke tantjeme. Zato imam moralno pravo da skidam sa torenta šta god poželim 🙂
Na koje ste ostvarenje posebno ponosni, a na koje ne?
Pa eto te serije sam se godinama stideo. Besmisleno, posle su moje kolege radile toliko glupljih stvari da sam sada i na to ponosan 🙂 Ustalom i Frendsi su odvratno sranje… Pa ne znam, stvari koje sam radio dosta liče na mene. Možeš to voleti ili ne voleti, centi ili prezirati ali definitivno to sam ja. U tom smislu nemam šta da mislim dalje. Pucajte ja i dalje držim čas, to je taj rad…
Snimili ste i dva bluz albuma pod pseudonimom “Mylutin“, na kojima je pored bluza prisutan veliki uticaj kantri muzike.
Tri. Ha, ha, vidi, to je baš alternativa, hahaha. Ima sve na sajtu soundcloud pod imenom Mylutin. Koncept je bio osam pesama, od kojih su sedam moje a jedna Taunusa Van Zanta. Njemu je to na neki način sve i posvećeno. On me je kada sam omatorio, povratio u bavljenje muzikom. I tako sam ostavio za sobom dvadesetak zabeleženih pesama. Imam ih još puno, nadam se da će Heroji sve to snimiti jednog dana. Ti Mylutin snimci, ta konkretna izvođenja uglavnom nisu ništa dobri, ali to je bio jedini način da ovekovečim te muzičko pesničke uratke. Zato to sve mnogo volim. Ali znam da je potrebna velika dobronamernost da bi se to preslušalo. Ljudi su danas razmaženi milionima uglancanih, sredjenih, produciranih, aranžiranih pesama koje sviraju sve neki super profesionalci. Ja falširam, promašim žicu na gitari, promašim koju usnu harmoniku treba da sviram na kojoj pesmi, sve su to manje više prvi tejkovi, za po jedan ili dva dana snimanja, ali neka, mnogo volim što sam to sve uradio.
Ko je na vas najviše uticao u filmskom miljeu, a ko u muzičkom?
Pa da citiram Orsona Velsa – “uticali su filmski klasici. Kad to kažem mislim na Džona Forda, Džona Forda i Džona Forda”. Hahaha… I ne šalim se baš… Imam hard diskove koji se zovu Kinoteka, Kinoteka 2 itd i na njima skidam, gledam pa čuvam sve što mi padne na pamet iz istorije filma. Evo noćas sam gledao The Informer iz 1935. a danas ću The Prisoner of Shark Island. Što bi rekli nastavljam da budem pod uticajem. A celo jutro sam slušao Betovenove klavirske koncerte. Redom. A onda mi je Ilija mladi frontmen grupe Daze (potražite ih na kompilaciji Haligali) otkrio savremenog japanskog kompozitora Takaši Jašimacua čiji klavirski ide evo sad. Domaći zadatak iz predmeta lepota…
Povratak Heroja nakon toliko godina i novi album.
Dve nove pesme, Ti Rex fan i Vincaca, a ostalo je reizdanje prva dva singla i albuma 88. Sad smo tek krenuli. Ovo je bila samo promocija a sad u 2025toj kreću prave svirke, festivali i snimanje novih pesama. Mnogo nam je lepo. I divno je u ovom uzrastu što mnogo više znaš, a nema ništa sitno što može da te opterećuje. Stvari tipa – šta će reći neko? Da li ćemo uspeti? i takve stvari… Zrele godine donose određene probleme sa zdravljem i bavljenjem omiljenim sportovima, ali obezbeđuju mnogo važnije stvari kao što su sloboda ili odsustvo straha pa samim tim i bespotrebne napetosti. Ponoviću – mnogo nam je lepo, i te četiri reči kažu sve što treba da se kaže.
Imate impozantna i upečatljiva ostvarenja, kakva nam iznenadjenja spremate u budućnosti
Radim dokumentarac koji se zove “Dečanski ključ” i pripremam veliku seriju “Rod” po Stanislavu Krakovu. Plus Heroji. Što bi Nole rekao “Not so bed” 🙂
