Foto: Lična arhiva
Milica Cincar-Popović, srpska književnica, pripovedač, prevodilac, urednik. Do 2014. godine objavljivala je pod imenom Milica Krković.
Uz brojne predgovore i eseje o književnosti, hermetizmu i radu na sebi (Self-development), objavila zbirku priča „Mač savršenog viteza“ i romane „Mala knjiga o početku“ i „Kako ugristi vampira“. Kao urednik izdavačke kuće „Ellecta“ iz Beograda priredila ediciju savremenih autora slobodnih zidara i napisala predgovor delu „Filozofija slobodog zidarstva – interkulturalna perspektiva“ Klaus-Jirgena Grina, u kome obrazlaže kulturološke i ideološke motive udruživanja u Bratstvo slobodnih zidara.
Eseje inspirisane hermetičkom tradicijom objavljuje na portalu www.spiritualnicentar.org, pod svojim imenom i pod pseudonimom Vox Rosae. Roman „Kako ugristi vampira“ Milice Cincar-Popović nastao je upravo iz njenog proučavanja hermetizma i slobodnog zidarstva.
Gospođo Cincar-Popović, šta je to hermetička misao u filozofiji, kojoj ste od rane mladosti naklonjeni i nekako je obeležje Vašeg stvaralaštva?
Cincar-Popović: Hermetizam je filozofski sistem nazvan po svom legendarnom rodonačelniku Hermesu Trismegistosu i po njemu pripisanom ključnom delu Corpus hermeticum. Hermetizam polazi od spoznanja da se istine o Bogu i Svemiru očituju pred čovekom otkako je sveta i veka, ali menjaju svoje ruho u zavisnosti od epohe i sredine u kojoj se manifestuju. Zadatak hermetičara je da prepozna istovetnost umotanu u različite oblande – različite varijante, koja se kao karike zlatnog lanca povezuju kroz prostor i vreme čovečanstva. Kada konstruišem priču, cilj mi je da ona bude nosilac tih istina i da ih isporuči savremenom čitaocu. Naravno, mogu da prenesem samo ono što sam i sama spoznala. Ogromna sfera meni još uvek nepoznatog je nesravnjeno veća i to je dobro jer, spoznajući je, dobijam materijal za pisanje. Kad to ovako kažem, zvuči mistično, ali zapravo se radi o duhovnim, moralnim, ljudskim vrednostima koje nalazimo i u narodnoj i u pisanoj književnosti, a obavezno u legendama i bajkama.
Usmenopripovedanjejeusledilokaologičannastavak. KakosuizgledaleVaše čuvene čajanke?
Cincar-Popović: Moja draga prijateljica, književnica Zorica Kuburović i ja držale smo „Čajanke sa zmajevima“ u knjižari Delfi u Beogradu. Neko iz publike bi rekao prvu rečenicu, najčešće bi je pročitao iz neke nasumično odabrane knjige, a Zorica i ja bismo krenule da štrikamo svoju priču. Divno smo se zabavljale, a i publika s nama. Govorile smo na smenu – jedan deo ona, potom ja, potom opet ona, i tako sve dok priča ne stigne do svog kraja. Priče su bile pune obrta, nametale smo jedna drugoj teške zadatke, uvodile nove ličnosti, neočekivane siuacije… Neverovatno je što su te priče tekle glatko a smišljale smo ih na licu mesta i, mada nismo znale unapred ni o čemu ćemo pričati a kamoli kako će se priča završiti, uvek bismo videle isti kraj i dovele do njega u dva glasa. Vidite, pripovedanje je kao jam session, zahteva veliku improvizaciju čak i kada prenosite unapred pripremljenu priču, a kamoli kad se ona rađa na licu mesta. Kod nas ne postoje pozorišta za usmeno pripovedanje ili storyteling, ali to nije ni nepoznat niti zaboravljen oblik knjževnog stvaralaštva. Međutim, Zoricu i mene je oduševljavalo to što improvizujemo zajedno a tako saglasno, da je publika često mislila kako smo mi to sve unapred pripremile. Jedina pomoć nam je bio dogovoren žanr, tj. uvek smo smišljale bajku, jer bajka ima jasnu konstrukciju. Kasnije sam sa književnicom Tamarom Lujak pokrenula Klub „Reč i glas“ u kome smo, između ostalog, pravile i pripovedačke performanse na kojima sam govoila svoje priče – neki put bih imala pripremljen kostur, a neki put bi sve bilo ad hoc. Prestala sam to da radim kad sam pre nekoliko godina postala vezana za invalidska kolica, iz prostog razloga što bih sad morala da nađem neko novo mesto sa scenom na koju je moguće popeti se kolicima. Pa čak ako takvo mesto i postoji, opet bi mi bila potrebna pomoć drugih ljudi pri odlasku i povratku, jer u svoju zgradu ne mogu da uđem bez velike tuđe asistencije. Uz to, morali bismo da otkažemo performans ako pljušti kiša, ili pada sneg.
Foto: Lična arhiva
Fantastičan ste autor fantastične književnosti. Je li bilo nagrada?
Cincar-Popović: Nisam nagrađivana, nisam nikad ni učestvovala na književnim konkursima. Uopšte nisam razmišljala o tome, a nije ni moj prethodni izdavač. Mediasfera međutim, koja je moj novi izdavač, konkurisaće s knjigom „Gore, gde pripadamo“ za književne nagrade.
Moja priznanja su druge vrste – veoma sam ponosna što sam prvi autor sa Balkana čiji je tekst ušao u kataloge najveće hermetičke biblioteke u Amsterdamu, a veliku čast mi je ukazao i portal „Rastko“, biblioteka srpske kulure, koji je moje romane „Mala knjiga o početku“ i „Kako ugristi vampira“ postavio u pdf formatu u okviru kataloga reprezentativne fantastične književnosti na srpskom jeziku. Ali, zato jesam dodeljivala nagrade. Tamara Lujak (koja jeste višestruko nagrađivani autor u oblasti fantastike) i ja smo u okviru kluba „Reč i glas“ bile pokrenule godišnji konkurs za fantastičnu priču. Konkurs je imao tri saziva, odabrane priče smo objavile u dve elektronske knjige i jednoj na papiru, koju je objavila Metafizika iz Beograda.
Interesantni su Vaši romani „Mala knjiga o početku” i „Kako ugristi vampira” kojima zapravo nudite pomoć ljudima, suočenim sa nekim problemom. Kako su nastale ove knjige?
Cincar-Popović: Junakinja romana „Mala knjiga o početku“, Jelena, suočava se sa problemom koji je bio tipičan za moju generaciju. Moderna kultura 80-ih godina nastajala je na relaciji Beograd – Rijeka – Berlin – London – Pariz – Njujork. Imali smo fenomenalnu komunikaciju, mnogo putovali i, što je najvažnije, mogli da živimo od svoje kreativnosti. Sankcije i ratovi su nas zarobili u život koji nije bio naš; većina je pobegla iz zemlje, ostali su čekali da prođe. Kada se najgore završilo, moja junakinja se zaljubljuje u čoveka koji je potekao iz iste sredine kao i ona – nekih petnaest godina ranije oni bi bili idealan par – ali promene koje su se u međuvremenu desile u našoj zemlji i različiti putevi kojima su oni, svako na svoj način, doskočili propadanju, učinii su da njih dvoje postanu klasni neprijatelji. Jelena zato postavlja pitanje: „Kako može sudbina da ti ne dozvoli da ispuniš svoj životni zadatak?“ Njihova ljubavna priča je od početka nemoguća, oboje su toga svesni, a knjiga prati unutarnju borbu moje junakinje da prihvati sebe sada i poveže se sa svojom suštinom. U romanu „Kako ugristi vampira“, ista junakinja se bori i izbori sa depresijom, sagledavajući svet iz dugog ugla, kroz šamanska putovanja. Roman prati dve priče – jednu o Beograđanki Jeleni, a drugu o kometi Glas svemira. Dok Jelena otkriva tajne duše, kometa otkriva tajne svemira koji sam konstruisala prema modelu Stivena Hokinga. Vođene hermetičkim principima, i jedna i druga dolaze do iste spoznaje: sila koja daje život i sve dovodi u harmoniju, zove se ljubav, a obe otkrivaju i šta ljubav zaista jeste. Romani su pisani kao dve samostalne knjige. Ne morate ih čitati zajedno, ali možete, jer je drugi zapravo nastavak prvog i razrešava nedoumice iz prvog. Uz to, roman „Kako ugristi vampira“ je pisan tako da su priče o Jeleni i o kometi jasno odvojene, čak su štampane i različitim fontovima, pa čitalac može da prati samo jednu junakinju, ako ga ona druga ne zanima. Ima mnogo fzike u priči o kometi.
Foto: Lična arhiva
Vaša ličnost je puna iznenađenja. Vegetarijanac od mladosti i pobornik života u skladu sa prirodom? Koliko Vam je to Vaše opredeljenje bilo od pomoći u životu?
Cincar-Popović: Od pomoći? Pa, bila sam čeličnog zdravlja što je, pretpostavljam, posledica života u skladu sa sopstvenim principima. Mučno je trčati ka ispunjenju nametnutih vrednosti, a ne svojih. To je beskonačna trka u kojoj se ciilj nikad ne dostigne. Ipak, kad sam imala 51 godinu, desila mi se neurološka degeneracija, koja mi je oduzela motoriku u nogama a delimično i u rukama i, bacivši me u invalidska kolica, potpuno mi promenila život. Ja, koja sam počinjala dan vežbama i trčanjem, od prvog dana proleća do poslednjeg dana jeseni plivala i ronila, postala sam statična. Donekle sam se snašla, vezu sa svojim starim životom održavam primenom metode Vima Hofa koja se sastoji u vežbama disanja, istezanju i svakodnevnom dugom tuširanju ledenom vodom. Nisam od toga prohodala ali, što možete da vidite i po fotografijama, i dalje sam čeličnog zdravlja i izvlačim maksimum i svog zapravo paraplegičnog tela. Da nije bilo mog jasnog životnog uverenja i neodustajanja od zdravog života, ali i ogromne pomoći mog mlađeg sina, sad bih bila ili mrtva ili, još gore, zarobljenik svog tela, umornog duha igladne duše.
Knjiga „Gore, gde pripadamo” je novijeg datuma? Zanima me kako je ona nastala?
Cincar-Popović: Tri legende koje su obrađene u knjizi „Gore, gde pripadamo“, pisala sam u okviru mojih drugih literarnih projekata. Sve tri su opšte poznate, ali u nekim šturim, obezdušenim izdanjima iz kojih se teško može prepoznati njihova prava pouka. Ovom knjigom, dakle, ja „ispravljam krive Drine“. Priče sabrane u knjizi „Gore, gde pripadamo“, pisala sam u različitim periodima svog života. Preko 15 godina je prošlo od mog bavljenja vitezovma Okruglog stola, do priče o Psihi i Erosu. Međutim, ideja da ih sve tri objavim zajedno i da zbirku naslovim po legendarnoj pesmi Džoa Kokera mi je sinula letos. Vrlo brzo sam priče „doterala“, napisala predgovorčić i pogovorčić, a „Mediasfera“ je rado prihvatila da upravo ovom zbirkom započne svoju izdavačku delatnost i knjiga je izašla iz štampe 11. oktobra.
A bajke, volite bajkovit način izražavanja?
Cincar-Popović: Bajke prenose univerzalnu istinu. Nesputana pravilima materijalnog sveta i njegovim ograničenjima, bajka omogućuje piscu da se obrati duši, da prenese svoje spoznaje i svoje doživljavanje Vaseljene, života i čoveštva jezikom duše. Zadaci koji se pred junaka postavljaju zahtevaju čistotu duše, hitrost duha, pronicljivost uma i fizičku spremnost ali, na prvom mestu – srčanost. Svojom hrabrošću (srčanošću) i čistotom duše, on zadobija naklonost i pomoć mističnih bića i više sile. Ako junak nije uzor plemenitosti i srčanosti, onda to nije bajka, već fantastična priča. Bajka ne podleže ni kritici niti analizi racija. Zato ona može da posluži i kao lakmus-papir za dušu: ako vam je dosadno da slušate bajke i mislite kako je to bezvezno i detinjasto, znači da je onaj deo u vama kome se bajka obraća, ogluveo. A to je duša.
Vama, rekla bih, nije teško da napišete knjigu. Je li teško izdati je, budući da danas mnogi „pišu” i olako štampaju napisano?
Cincar-Popović: Da, može se reći da imamo hiperprodukciju u izdavaštvu. Ipak, ako dobro znate šta želite za svoju knjigu, nije teško naći izdavača s kojim imate zajednički jezik. Ja sam pre svega želela da „Gore, gde pripadamo“ bude lepa knjiga, malog formata, na recikliranom papiru koji se ne lepi – ukratko, knjiga koja se lako čita i staje u džep, a daje čitaocu i estetsku ugodnost. Mediasfera je ove želje ispunila uz pomoć štamparije 3D+, fotografije Marije Ćalić i ilustracija Snežane Pešić Rančić. Dalje, želela sam dobru medijsku propraćenost i distribuciju, kako bi čitaoci lako došli do knjige, što je Mediasfera takođe omogućila, čak prevazilazeći moja očekivanja. I, na kraju, želela sam jasan i legalan finansijski dogovor, kakav sam i dobila.
Suočili ste se, kao i svi mi, sa koronom. Ali opet na svoj, Milicin način.
Cincar-Popović: Od izolacije u Srbiji sam pobegla kod svog starijeg sina, koji živi na Baliju. Mogla bih dugo da govorim ne samo o tom tropskom ostrvu, već i o tome kako izgleda putovati na drugi kraj sveta kad imaš paraplegiju, i to kroz koronu. No, neću to učiniti, već Vas upućjem na putopis koji je objavljen na portalu MediaSfera.rs u okviru kolumne Lepa strana sveta; putopis ima 6 nastavaka, prvi se zove „Dugo putovanje kroz koronu“, a možete ga naći i na mom blogu https://milicacincar.blogspot.com/ .
Foto: Lična arhiva
Šta Milice mislite o osobama sa invaliditetom. Koliko su zaista ravopravni građani ovog društva i koliko su vidljivi na svim poljima, neophodnim za ostvarivanje ljudskog bića.
Cincar-Popović: Osobe sa invaliditetom su sasvim obespravljene, pogotovu mlađi ljudi. Postoje dve službe koje su za svaku pohvalu: pomoć gerontodomaćica i služba za kućno lečenje pri domu zdravlja. Ali, ako želite negde da izađete, ne daj bože da prihvatite radnu obavezu… Trotoari su neravni i uski, retki su objekti koji imaju rampu, jedini toalet u centru Beograda za koji znam, a da mu se može prisupstupiti invalidskim kolicima, nalazi se u Domu omladine. Ja nisam otišla ni na sopstvenu promociju u Udruženju književnika, jer sam bila slaba, padala je kiša, jedini način da izađem iz svog stana bio je da me transportuje sanitet, o mom trošku. Šest hiljada dinara, po 3000 u svakom pravcu, za relaciju od nekoliko minuta kolima; što je mnogo, mnogo je. Imam ideju kako bi ta situacija mogla značajno da se popravi bez velikih ulaganja i spremna sam da se angažujem u dogovoru s nekim od udruženja, ali kad napravim pauzu u svom aktuelnom spisateljskom radu. Ne može se sve odjednom.
Autor: Gojko Agatonović
