Autori: Petar Veljković i Neven Obradović
Foto: Mihailo Pajević Pajo, privatna arhiva
Mihailo Pajević Pajo je predsednik Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije (SPIKS), kao i potpredsednik Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije (NOOIS), međutim ono što je od svih funkcija važnije jeste to što je gospodin Pajević višedecenijski borac za prava osoba sa invaliditetom koji je svojim napornim radom učinio mnogo kada je društvena vidljivost osoba sa invaliditetom u pitanju. U razgovoru za naš portal govorio je o samim počecima svog rada i borbe, aktuelnim projektima i što je najvažnije, o najvećim izazovima sa kojima se celokupno srpsko društvo susreće kada su prava osoba sa invaliditetom u pitanju.
Savez paraplegičara i kvadriplegičara postoji skoro 30 godina. Možete li nam reći sa kojim je ciljevima osnovan Savez?
Savez paraplegičara i kvadriplegičara Srbije (u daljem tekstu: Savez) osnovan je 1991. godine kao nevladino i neprofitno udruženje građana u koje se dobrovoljno, na načelu interesnog organizovanja, udružuju lokalna udruženja paraplegičara i kvadriplegičara iz Srbije i Savez parplegičara i kvadriplegičara Vojvodine, kao kolektivni član (dalje u tekstu: članice).
Savez je reprezentativna, socio-humanitarna organizacija osoba sa povređenom kičmenom moždinom koja okuplja 30 udruženja sa teritorije Republike Srbije i ima oko 1200 članova. Naša vizija jeste društvo zasnovano na poštovanju ljudskih prava u koje su osobe sa invaliditetom i njihova udruženja aktivno uključeni.
Savez je udruženje građana od posebnog javnog interesa, koje svoje ciljeve ostvaruje delujući u oblasti: socijalne zaštite, zaštite i promovisanja ljudskih prava, socijalne uključenosti, obrazovanja, zapošljavanja i u drugim oblastima vezanim za ostvarenje prava i poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom.
Ciljevi su definisani Statuom, a to su:
- podizanje svesti o položaju i pravima osoba sa oštećenjem kičmene moždine,
- ostvarivanje i zaštita osnovnih građanskih i ljudskih prava osoba sa invaliditetom;
- promovisanje socijalnog modela pristupa invalidnosti u svim oblastima društvenog i ekonomskog života;
- stvaranje uslova za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom u skladu sa Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom;
- stvaranje pristupačnog životnog okruženja;
- stvaranje uslova za profesionalno i radno osposobljavanje i zapošljavanje osoba sa invaliditetom;
- podsticanje evidentiranja osoba sa oštećenjem kičmene moždine radi stvaranja jedinstvene baze podataka;
- osnivanja novih lokalnih udruženja širom Srbije;
- praćenje primene postojećih i aktivno učestvovanje u donošenju novih propisa i dokumenata koji treba da doprinesu unapređnju položaja Savez je udruženje građana od posebnog javnog interesa, koje svoje ciljeve ostvaruje;
- usaglašavanje aktivnosti članica i saradnja sa drugim organizacijama osoba sa invaliditetom;
- razvijanje međunarodne saradnje u skladu sa zakonom, drugim propisima.
Tokom toliko godina sa kakvim problemima i izazovima se susretao Savez i kako ih je prevazilazio?
Savez je osnovan u teška vremena raspada SFRJ, a počeci rada su obeleženi ratovima, inflacijom i sankcijama. Sva ta događanja su imala veliki uticaj na usmerenje rada Saveza koji je u tim godinama bio orijentisan na materijalnu podršku članovima i organizacijama u svim njihovim aktivnostima. To vreme je obeleženo kao i danas sa nedostatkom novca za aktivnosti i za životne potrebe osoba sa invaliditetom (dnevne potrebe čoveka su velike, a invalidnost zahteva dodatne troškove počev od nabavke pomagala, higijenskih sredstava, prevoza i tako dalje).
Tada i danas velika pomoć tzv. lutrijska sredstava (Zakonom o igrama na sreću), dobijana su za programe Saveza, preko budžetskih fondova za rad udruženja i njihovih članova. Problemi su delimično otklanjani aktivnošću međunarodnih organizacija, koje su donirale veliki broj pomagala, higijenski i zdravstvenih sredstava, osnaživali kroz projekte organizacije i pojedince.
To vreme je bilo obeleženo aktivnošću velikog broja humanitrnih organizacija koje su donirale razne potrepštine.
Tada su pokretani i sportovi kojima se mogu baviti osobe sa povredom kičmene moždine kao što su: košarka u kolicima, stoni tenis, streljaštvo, atletika. Kod ovih aktivnosti je sve bilo otežano od pronalaženja i osnaživanja članova da se bave sportom, potrebnih pomagala, terena, prevoza… Ali udruženja su nekako pronalazila rešenja i sport se polako razvijao.
Šta posebno možete izdvojiti kao najbitnije stvari koje su se dogodile za vreme postojanja Saveza?
Po meni najbitnija stvar je bila da su tadašnji rukovodioci uspeli da organizuju Savez, da ga polako razvijaju tako da je od 3 udruženja na osnivanju danas imamo 30 udruženja regionalno i opštinski organizovanih. Tada su održana prva takmičenja, organizovani seminari na kojim su se obrazovali članovi, jer znanja iz oblasti rukovođenja, evidentiranja i lobiranja za neka svoja prava su specifična. Posle 2000. godine uspostavljena su neka pravila u organizaciji republičkih sportskih igara koja su omogućila jedinstveno vrednovanje rezultata po uzoru na međunarodne standarde. Sredinom prvog desetleća od strane kolega iz Novog Sada pokrenute su aktivnosti na poboljšanju materijalnog položaja i dobijanju više prava za osobe sa invaliditetom koja su sve članice Saveza podržale. Rezultat posle nekoliko masovnih protesta u Beogradu bilo je uvođenje dopunske tuđe nege za sve naše članove, mogućnost uvoza automobila bez carine, povraćaj PDV i dr.
Savez je učestvovao i u donošenju i izmeni većine zakona iz oblasti prava i sloboda osoba sa invaliditetom u Srbiji. Bili smo u radnim grupama za izradu Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i mnogih drugih propisa, što samostalno što u okviru Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije.
Foto: Mihailo Pajević Pajo, privatna arhiva
Dugo ste na čelu Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije. Šta je ono što Vam daje istrajnost i kakvi su Vaši lični izazovi sa kojima se susrećete?
Da, ali dužina i opterećuje. Istrajavam zbog želje da pomognem mojim prijateljima da u skladu sa propisima države dobiju sva ljudska prava koja im pripadaju. Ako pod izazovima podrazumevamo smetnje ili prepreke u radu, ima ih dosta.
Naše zakonodavstvo je sa stanovišta regulisanih prava dosta dobro, možda i najkvalitetniji obuhvat prava ima u regionu. Ali realizacija propisanih prava i obaveza države je tegobna, „put posut trnjem“. Primena propisa u praksi je većinom van kontrole ili retke kontrole zakonodavne vlasti, predmet su širokih tumačenja činovnika, prava su propisana u velikom broju razčičitih propisa, povezanih i nepovezanih, tako da je jako otežano ostvarenje većine prava. U pokretu ne postoje organizovane lobi grupe ili radna tela koja bi bila takozvani „psi čuvari“ i reagovali na probleme, a i komunikacija na relaciji član (koji je imao problem) – udruženje savez je na niskom nivou.
To što se još nismo izborili za poseban Zakon o organizacijama OSI, i sa njim donetim ostalim propisima i organizacijom koja bi pravednije delila novac iz fonda za finansiranje organizacija OSI prema Zakonu i igrama na sreću, takođe je problem.
Problem je takođe i nezaintersovanost novopovređenih za uključenje u rad uduženja ili saveza, već težnja da smo lični problem reše, ne sagledavajući širu sliku o potreba svojih drugara sa povređenom kičmenom moždinom.
Nemanje znanja da osnažim postojeća rukovodstava udruženja da se bave vitalnim interesima članstva, kao i da pronalaze različite oblike finansiranja kako bi unapredili svoj rad i povećali obuhvat povređenih u svojoj lokalnoj zajednici.
Nedavno, pokrenut je projekat „Čuvaj se – Još uvek vozim?“. Šta je fokus tog projekta?
Od 2015. godine u saradnji sa slovenačkim zavodom „Vozim“, Savez provodi kampanju „Još uvek vozim“ uz podršku Agencije za bezbednost saobraćaja i Ministarstava. Kampanja „Čuvaj se!“ je realizovana pre 3 godine.
Cilj obe kampanje je povećanje bezbednosti u saobraćaju koju realizujem angažovanjem osoba sa invaliditetom koji su invalidnost zadobili zbog svoje ili tuđe greške u saobraćaju.
Obe kampanje radimo kao projekte i tako obezbeđujemo sredstva za njihovu realizaciju (pored Ministarstava, kampanje putem projekata su podržali Svetska banka, lokalni saveti u gradovima i opštinama i Agencija za bezbednost saobraćaja).
Kampanja „Još uvek vozim“ ima za cilj povećanje bezbedosti mladih u saobraćaju tako što osobe sa invaliditetom koja su invalidnost zadobile u saobraćjnoj nezgodi prenose iskustvo svoje saobraćjne nezgode kroz zanimljivo predavanje mladim (učenici 3 i 4 razreda srednjih škola). Prenose lično iskustvo, uče mlade o bezbednosti u saobaćaju i poštovanju saobraćajnih propisa, ukazujući na ozbiljnost posledica svojih saobraćajnih nezgoda.
Kampanju „Čuvaj se“ realizovali smo u vidu 3 video zapisa koja su imali promociju na televizijma kao i na društvenim mrežama. I danas je aktivna na našem Jutjub kanalu (https://www.youtube.com/channel/UC9UOuGKHRQ6CABxmGHG7GMA) i našim društvenim mrežama, a dobitnik je i nekoliko nagrada na festivalima koji se bave ovom tematikom.
Foto: Mihailo Pajević Pajo, privatna arhiva
Kakva su iskustva ljudi koji učestvuju u projektu, a tokom života usled saobraćajnih nezgoda su postali osobe sa invaliditetom?
Predavanja „Još uvek vozim“ realizuju isključivo osobe sa invaliditetom koje su invalidnost stekle u saobraćajnim nezgodama. Te osobe su prošle obuku za predavače u kojoj su učestvovali stručnjaci iz Agencije za bezbednost saobraćaja Republike Srbije. U našem timu postoje različite priče, od vozača, suvozača kao i vozača motocikla. Svih 5 priča je različito i u svakoj saobraćajnoj nezgodi je uzročnik bio različit. (alkohol, pojas, umor, klizav kolovoz, nepoštovanje ograničenje brzine, nenošenje sigurnosne opreme – kacige).
Prema onome što vide i čuju predavači, kao i iz anketa, vidi se da mnogi mladi nisu dosta toga znali o bezbednosti u saobraćaju, a lične priče svakoga zamisle i nadamo se navedu da ne ponove greške naših predavača i sebe dovedu u tešku situaciju. Predavači su prevazišli barijere i osećaje manje vrednosti i sad su većinom uspešni ljudi u životu, što nije slučaj sa velikim brojem članova.
Prema Vašem mišljenju, šta je najbitnije promeniti, kako u sistemu, tako i u svesti ljudi, kako bi se osobe sa invaliditetom još više uključile u svakodnevni život zajednice?
Moramo biti vidljivi u društvu da naša okolina i donosioci odluka prepoznju da nama ne trebaju neke posebne stvari, već samo prilagođena sredina: putevi i raskrsnice na kojima se lako prelazi kolicima (tako rešenje onda biće svima prihvatljivo), da trebaju prevozna sredstva u koja možemo ući (u takvo vozilo onda mogu sigurno svi ući), da zgrade (sve i stambene, javne, sportske i kulturne..) imaju prilaze i ulaze tako da nesmetano možemo ući – ovako rešenje onda nikoga neće sprečavati da uđe, kao šta današnja većinska rešenja jedan deo građana koja za kretanje koriste pomagala, onemogućavaju. Da se vertikalne prepreke savladavaju sa odgovarajućim liftovima i tzv. rampama koje ne smeju da budu sa nagibom većim od 5%, kako bi bile dostupne svima.
Šta je najbitnije u uklanjanju barijera u društvu?
Već sam u odgovoru na prethodna pitanja pomenuo da sam mišljenja da su naši propisi koji regulišu prava i način uklanjanja prepreka za osobe sa invaliditetom dobro regulisani.
Pomenuo sam i da invalidnost košta, za nešto manje, a za nešto bogami dobrano.
Još bih hteo da istaknem, od nekoga sam to čuo, da mi nismo osobe sa invaliditetom zato što ne vidimo, ne čujemo, ne možemo da se krećemo ili sl., već zato što društvo postavi barijeru koja nas onda dovede u situaciju da nam je potrebna pomoć.
Verujem da je najbitnije da nas društvo vidi da postojimo, da se pojavljujemo gde god nam zdravstveni i fizički uslovi dozvoljavaju. Često ističem primer da ja do aprila 1994. godine ne mogu da se setim da sam nekad video invalidska kolica. Nikad nisam video znak za parkiranje za osobe sa invaliditetom
Nemogućnost kretanja sa pomagalom, nemogućnost prevoza dovodi do isključivanja osoba sa invaliditetom, a onda život u zajednici nastavljaju samo jaki pojedinci koji se izbore sa svim prprekam.
A mi samo tražimo jednake uslove za sve, univerzalno dizajnirane ulice, prevoz, objekte, medije…
