Autorka: Danijela Jovančić
Foto: Thomas Ulrich, Pixabay.com
Zavladalo neko hladno vreme, leto, a zima. Kako napolju tako i u ljudima. Hladnoća se uvukla neka, pa tako s vremena na vreme pomislim na Novu godinu, kao mislim se: „ još koliko dana do Nove godine?“, onda se restartujem i shvatim da je jun. Ali se ipak rado setim Novih godina koje smo dočekivale nas četiri na visokim potpeticama, glumimo kao „Seks i grad“. Seks je više bio mlaki peting, a grad je svetlosnim godinama daleko od nas, a barijere među nama sve veće i veće. Milena, Tanja i Sanja pokušavale su godinama da održe privid našeg prijateljstva, ali kada bi došla Nova godina postajalo je jasno da prijateljstva više nema. Pokušavale bi da se dogovorimo gde bi na doček, ali sve tri su htele baš na ono mesto gde je invalidima, to jest meni, kakva sam postala iznenada nekom neobjašnjivom bolešću, prilaz bio nedozvoljen, to jest nemoguć, bez rampi i prilaza za invalide. Ne znam da li su osećale da osećam kao da na vratima piše: „zabranjeno za Jevreje i pse“. Onda sam ja rekla da idu gde hoće, ja ostajem tog dana kući i to je moja odluka, da se uopšte ne osećaju loše zbog toga. Međutim one su jedne godine rešile da se solidarišu sa mnom, ostanu kući i da Novu Godinu provedemo tako ćaskajući na messenger-u. To im baš i nije bila neka žrtva, jer je vreme bilo hladno, sneg napadao do kolena, Milena je dobila stomačni virus, Tanja je morala da leži i tako održava trudnoću, a Sonja se razočarala u ljubav, dečko je ostavio. Ćaskale smo do deset sati otprilike, onda su Mileni iznenada stigli neki gosti, Tanju održavanje trdnoće nije sprečilo da trkne na ulicu odigra koje Užičko kolo i sačeka vatromet, a Sonji se iznenada vratio dečko pokajnik.
Nije mi ta iznenadna ispala teško pala. Društvene mreže su bile pune onih koji su bili sami za tu noć. Najdepresivnija noć u kojoj je zabeležen najveći broj samoubistva, noć u kojoj samoća pokazuje svu svoju moć. Upoznala sam dosta ljudi koji su isto bili sami kao i ja i koji su me razumeli bolje od mojih najboljih prijateljica. Za njih nisam bila depresivna i negativna osoba, već duhovita i zabavna. Crni humor ih nije sablažnjavao i užasavao, rado su prihvatale šalu na svoj račun i zasmejao ih je vic o invalidu, način kako on pozajmljuje pare: „Daj mi molim te sto evra, vraćam čim malo stanem na noge“.
To je bila poslednja Nova godina koju smo slavile zajedno, jednostavno nismo se više razumele. Barijere u mozgu su odradile svoje i one nisu mogle da shvate da i bez njih mogu da se zabavim, Da sam ja neizlečivo zaljubljena u život i da u svojim mislima idem na takve žurke, na takve proslave Nove godine od Novog Zelanda do njujorškog Tajm skvera gde gledam spuštanje kristalne kugle, ja sam na svim tim mestima jer imam maštu, a moja mašta je bezgranična. Živim hiljadu života čitajući romane i pišući ih. Neka niko ne brine za mene, i sama sa sobom umem da se najbolje zabavim. Ja sam jedinstvena, limitirano izdanje.
