Autor: Dr Filip Mirić
Foto: Engin Akyurt, Pixabay.com
Mediji u današnje vreme u velikoj meri oblikuju društvenu svest, što utiče na način na koji će biti posmatrana određena društvena grupa. Živimo u eri informacija. Ovo je posebno važno kada je reč o invalidnosti. Osnovno pitanje koje se nameće kada se govori o načinu izveštavanja medija o pitanjima invalidnosti jeste kakvu poruku mediji salju. Većina medijskih priloga prenosi informacije o tome šta društvo čini za osobe sa invaliditetom i koja dobra usmerava. U njima dominira socijalni model pristupa invalidnosti, dok podaci najčešće ukazuju na nepoznavanje obaveza proisteklih iz usvojenih zakona. Na nivou stila, retorike i tona naglašava se, očekuje i traži potvrda ubeđenja o problematičnim i teskobnim okolnostima u kojima žive osobe sa invaliditetom. Naglašava se (spasilačka) uloga dominantne grupe i njen doprinos rešavanju problema. Uloga samih osoba sa invaliditetom najčešće je u drugom planu. U odnosu na izbor aktera u ličnim pričama i drugim novinskim člancima čiju su akteri, osobe sa invaliditetom se predstavljaju kao žrtve lošeg spleta životnih okolnosti ili kao superheroji i superbogalji, dok se članovi njihovih porodica prikazuju kao žrtve usled životnih okolnosti i žrtve same osobe sa invaliditetom. U citatima se ističu elementi koji doprinose atmosferi mučeništva, patnje, strahote i zle sreće, a ljudima iz okruženja se, pak, pripisuje izuzetna hrabrost i herojstvo u trpljenju ili se ono što im se dešava prikazuje kao nešto što je neobično i za divljenje (Ružičić, Mediji kao barijera, http://www.nuns.rs/Projekti/activities/23103/mediji-kao-barijera.html, 25.02.2020).
Ovakvo senzacionalističko izveštavanje o osobama sa invaliditetom svakako ne doprinosi stvaranju uslova za funkcionisanje inkluzivnog društva. Mediji svojim izveštavanjem često doprinose stvaranju iskrivljene slike o osobama sa invaliditetom, o njihovim mogućnostima i uopšte ulozi u društvu (Mirić, 2015:115).
Prema rezultatima istrazivanja Milice Ružičić-Novković o predstavljanju osoba sa invaliditetom u medijskom diskursu Srbije, naslove u analiziranim novinskim člancima karakterišu – senzacionalizam i ekskluzivnost; – osoba s invaliditetom predstavljena je kao superbogalj ili superheroj; – tvrdnje zasnovane na vladajućim stavovima u svrhu potvrđivanja uz čestu upotrebu igre reči i drugih izražajnih sredstava; – skretanje pažnje i podsticanje empatije; – otvoreno stavljanje na stranu osoba s invliditetom i direktna kritika za odnos prema njima; – negativno određivanje ili umanjivanje vrednosti elemenata i predmeta koji se smatraju karakterističnim za osobe s invaliditetom, bez svesti o njihovoj vrednosti i njihovom značenju i značaju za osobe s oštećenjima i društvo uz elemente ismevanja ili sažaljenja (Ružičić-Novković, 2014:78, prema Mirić, 2015:115-116).
Mediji imaju veliku odgovornost kada je reč o izveštavanju o osobama sa invaliditetom. Medijski sadžaji kreiraju stavove javnog mnjenja i u tome je njihova moć i najveća snaga. Istinski inkluzivno društvo se ne može stvoriti bez istinitog, objektivnog i potpunog izveštavanja o životu osoba sa invaliditetom.
Izvori:
- Mirić, F. (2015). Jezik invalidnosti kao faktor viktimizacije osoba sa invaliditetom, Temida, Viktimološko društvo Srbije i „Prometej“, Beograd, god.18, br.1 , str. 111-126.
- Ružičić-Novković, M., (2014) Predstavljanje osoba sa invaliditetom u medijskom diskursu Srbije, Centar „Živeti uspravno“, Novi Sad
- Ružičić, M., Mediji kao barijera, http://www.nuns.rs/Projekti/activities/23103/mediji-kao-barijera.html, pristup 25.02.2020.
