Foto: Lična arhiva
Marija Mitić je profesor flaute u Muzičkoj školi u Nišu. Mnogo više je ova profesorica od onoga što bi samo muzika mogla da joj donese. Bavi se muzikoterapijom kod dece sa teškoćama u razvoju. I postiže uspehe u tome, mada u našem gradu nije dovoljno primećena, koliko svojim terapeutskim radom zaslužuje.
Studio muzikoterapije u Nišu je jedan od najvećih na Balkanu, a u specijalnom kabinetu za muzikoterapiju deca rade tretmane po modelu muzikoterapije Karla Orfa.
Gospođo Mitić, kako ste Vi – kao profesor flaute u Muzičkoj školi – ušli u ovu priču?
Mitić – Ja sam pre svega profesor flaute. Dugo vremena posle akademije bavila sam se nekim potpuno drugim stvarima, bežeći od pedagogije i smatrajući je najodgovornijim zanimanjem koje čoveka može da zapadne u životu. Onda me je život na čudesan način vratio u pedagogiju. Imala sam zapravo privilegiju da sa jednom finom odstupnicom od studentskih dana i kroz životno iskustvo, počnem na sasvim drugačiji način da percipiram šta je to što deci treba i koliko se njima danas treba posvetiti na drugačiji način od onoga koji smo mi kroz razne metodike obrazovanja učili. Tako sam krenula u istraživanje pre svega holističkih modela rada sa decom, koja se bave flautom. Onda sam došla do Karla Orfa. On je moja velika fascinacija. Mi Karla Orfa prepoznajemo po Karmini burani, a on je zapravo fascinantan metodolog 20-tih do 40-ih godina prošlog veka, koga još uvek otkrivamo i tek sa odstupnicom od čitavog veka vidimo šta nam on zapravo nudi. Kad govorimo o pedagogiji, Orf kaže „da nemamo pravo na grešku“.
A da Vi meni kažete šta je to Orfova metoda, šta je on to radio a mi nismo znali?
Mitić – Orf je bio posvećen prirodi, elementarnoj muzici. Zato su svi instrumenti koje i mi ovde koristimo od prirodnog materijala, jer oni proizvode prirodni zvuk. Sve što imamo u kabinetu je od prirodnog materijala. Dete mora da oseti prirodu, to je deo Orfove metode. Zatim puno pokreta, puno zvukova, puno različitih stimulacija zvukova, jedna velika sloboda kojom pratimo ritam deteta. Terapeut i pedagog po Orfu prate detetove trenutne mogućnosti i kakav je njegov senzibilitet da u određenom trenutku primi informaciju.
Što će reći, reč je o drugačijoj, specifičnoj vrsti pedagogije.
Mitić – Da, veoma drugačijoj. Velika se pažnja posvećuje emocijama, da dete prepozna svoje emocije, da ume da ih definiše i da kroz to ima alate šta može da uradi u trenutku, kad prepozna određenu emociju.
Ja puno radim sa decom iz spektra autizma, jer su oni za mene najveći učitelji. Oni nam prenose učenje „veličine malih koraka“. To je ono čemu mi, kao pedagozi i terapeuti, posvećujemo malo pažnje. Taj mali korak mora da se prepozna, taj trenutak uhvaćenog pogleda, taj pokret koji smo dobili, to je ono što nam gradi novi stepen. Svako dete ima svoju personalnu pesmu, pesmu u kojoj se pominje njegovo ime, u kojoj se pominje nešto šta ga čini srećnim, elementi njemu prepoznatljivi.
Foto: Lična arhiva
Kada kažemo deca sa teškoćama u razvoju, koja su to deca?
Mitić – Velike su se promene dogodile od korone i mi sada imamo čitavu lepezu, jer se deca danas razvijaju na nov način, na način kakav mi nismo očekivali. U tom smislu moramo da ih prepoznamo, moramo da ih podržimo bez obzira da li su to deca iz spektra autizma, deca sa poremećajima pažnje, deca koja su hiperaktivna, štagod o kojoj god oblasti da govorimo – govorimo o specifičnostima koje rađa savremeno društvo i koje se šire. A mi imamo dužnost i obavezu da im priđemo na kvalitetan način, a kao društvo i škola na odgovoran način. Zbog toga u školi postoji IOB – individualni operativni plan.
Kako Vi njima pomažete muzikom?
Mitić – Moram da kažem da je muzika u funkciji tretmana. Kroz muziku mi razvijamo govor, finu motoriku, pažnju, pokret, glas, u zavisnosti od toga kome šta treba. Vi ovde vidite jako puno udaraljki. Kroz pokret dete otpeva svoj glas, čuje svoj pokret i osvesti ga. Muzikoterapija ne podrazumeva da oni uče pesmice i pevaju ih. Orfova metoda podrazumeva nešto sasvim drugo.
Ja jako volim da pevam. Ako dete u tom trenutku izgovori reč jaje, ja pevam o jajetu, ugradim njegovo ime u pesmu, dete mora da upotrebi neki instrument i sve je to vrlo bučno. Naši časovi su male pozorišne predstave. Ali ono što je važno je da čas ima svoju strukturu, ima svoju pozdravnu reč, razvoj događaja, ima svoj kraj pred dolazak roditelja kako bi dete imalo svest da je jedan proces ima početak, razvojni deo i kraj.
Disanje je veoma važno i ono je jedan od osnovnih elemenata svakog našeg časa, a u tome koristimo loptu za podsticaj svesne pažnje. Disanje je važno jer nas vraća jednom prirodnom stanju oslobađanja od stresa. Mi odrasli to znamo, deca ne znaju, ali par udaha, par izdaha smiri ljutnju, plač, nervozu.
Foto: Lična arhiva
Da li je gospođo Mitić u ovom poslu, osim znanja, potrebna i ogromna energija, ljubav prema onome što se radi i strpljenje.
Mitić – Da, da – sve to skupa. Ja moram da vam kažem da koliko god časova da imam, ja ne osećam umor, oni su moja velika inspiracija, oni su moje lično veliko nadahnuće. Ni jedan čas ni sa jednim detetom nije isti, oni mi ne dozvoljavaju da uđem u kolotečinu, da se opustim, da stvari uzimam zdravo za gotovo – ni kod sebe, ni kod njih. Trenutak kada smo otišli stepenik više ne znači da ćemo u sledećem napraviti novi korak. To vam je kao u životu. Nekad poletimo, pa pa malo podignemo nos, pa se malo pravimo važni, a život ima smisla samo kada idemo malo gore, pa malo dole…
Centralno mesto u ovom Vašem kabinetu zauzima ljuljaška. Čemu ona služi, pošto instrument sigurno nije?
Mitić – Da. Senzorna ljuljaška je jedan od mojih omiljenih rekvizita. Senzorna ljuljaška je za određeni tip dece. Pre svega deca moraju da imaju poverenja u mene, da se dobro upoznamo pre nego što uđu u ljuljašku. Kada dete uđe u ovu ljuljašku ono se na neurološkom nivou vraća u osećaj majčine utrobe. Tu je vrlo bezbedno, tu je mirno, tu je opušteno. A za terapeuta je to težak zadatak. On mora da bude vrlo budan. Ja tu imam najviše posla. Jer tu se desi prvi glas, prvi slog, prvi kontakt očima, prvi odgovor. To su čudesno veliki koraci koje neki roditelji podrazumevaju, a neki ih godinama sanjaju kao velike poduhvate. Zato su nam ti fini, suptilni nadražaji poput ove senzorne ljuljaške, ili zvuka na instrumentu – veoma važni.
Šta svirate, šta pevate, kako birate šta ćete otpevati ?
Mitić – U 95% slučajeva pesme nastaju na licu mesta, one su u funkciji tog jednog deteta, retko se desi da pesma koja je rađena za jedno dete treba drugom detetu. To je pesma u kojoj će dete da prepozna da je sunce gore, da je trava dole, ili će kroz različite pokrete da usvoji dan u nedelji, mesece u godini ili će kroz neki zvuk prvi put izgovoriti neku običnu reč… Dakle kroz ovaj način muzikoterapije mi se ne bavimo sviranjem i pevanjem, nego je muzika u funkciji razvoja deteta u zavisnosti od toga šta detetu treba.
Foto: Lična arhiva
Šta primećujete kod dece koja češće dolaze kod vas?
Mitić – Pre svega neće da idu kući. Šalim se. Jako su opušteni, radoznali, istražuju zvuk, prepoznaju zvuk van muzikoterapeutskog kabineta. I ono na šta sam ja posebno ponosna kao učiteljica disanja i veliki zaljubljenik u istraživanja daha – roditelji se zaraze. Ja roditeljima snimam vežbe i oni sa decom rade kod kuće vežbe disanja. To je jako važno zbog toga što deca koja ovde prolaze jako puno programa u jednom trenutku moraju da krenu u školu. I koliko god se mi ovde trudili, škola je drugačije okruženjem i atmosferom, s kojom u određenom trenutku ne umeju sami da se izbore. A onda roditelj ne zna kako to stanje da vrati u redovnu aktivnost. Ali kada samo par puta uradi vežbe disanja koje je dete prošlo kroz terapiju i prepoznaje ih, jednostavno se seti. To isto važi i za sve nas. Kada jednom udahnemo, mi šaljemo poruku mozgu da je sve u redu. Taj program koji nam je ostao iz praistorije „bori se ili beži“ imamo svi. I to dete koje je došlo posle nekoliko časova provedenih u školi, u atmosferi koja može da prija ili ne prija, kad dođe kući – sa samo par udaha pomogne telu da se umiri i radi sve ostale aktivnosti. A deca i roditelji su povezani na jedan specifičan način, podjednako kao što je dete na terapiji povezano sa terapeutom.
A šta radite u Senzornoj sobi?
Mitić – Senzorna soba je prosto nezaobilazni deo u radu sa decom sa poteškoćama u razvoju.To je prostor u kome je dete apsolutno bezbedno, a s druge strane stimulisano da se neprestano kreće, istražuje, da ide korak dalje i da pokreće svoje telo na pokrete koji možda u određenom trenutku telu ne prijaju.
Šta ste hteli kada ste osnovali ovu školu?
Mitić – Ja sam samo deo tima ove škole, i ponosna sam zbog toga. Niko ne može da radi sam. Ovde ima puno logopeda, defektologa, terapeuta svih profila i mi redovno imamo sastanke na kojima se stalno konsultujemo. Ni jedan naš čas nije slučajno organizovan na određen način, i to je ono što je bogatstvo timskog rada. Jedino tako mi možemo da damo maksimum od sebe za decu s jedne strane, a s druge strane da budemo velika podrška porodicama.
A ja imam utisak da Vi uživate u ovome što radite?
Mitić – O da, da, da, zaista. Ja dolazim više puta nedeljno, srećna sam sa njima. Da baš sam srećna kada uspem da i njih usrećim i pomognem im.
Foto: Lična arhiva
To što radi profesorka Marija Mitić nekima, možda, zvuči neverovatno. Ali, daje rezultate i na nauci je zasnovano. Najvažnija u čitavoj priči je posvećenost kojom ona svoj posao obavlja. Iako se taj njen posao pre može nazvati ljubavlju prema onome što radi, a sve što se radi iz ljubavi, neminovno daje rezultate.
Marija je mogla da izabere muziku i da danas flautu svira pred ljubiteljima muzike na nekoj sceni, ali nije. Odabrala je muzikoterapiju, kako bi muzikom pomagala onima koje su, u dobrom delu slučajeva, mnogi otpisali. Svojom muzikoterapijom Marija pospešuje sazrevanje, razvoj, svakodnevno funkcionisanje, a u slučaju dece sa teškoćama u razvoju da ublaži ili eliminiše simptome bolesti, kako bi se poremećeni način i stavovi deteta promenili.
Istorijski artefakti pokazuju da su još Platon i Aristotel isticali da muzikoterapija ne utiče samo na emocije, već i na karakter pojedinca. Hipokrat je koristio razne melodije za otklanjanje teskobe mentalnih pacijenata.
U 13. veku u arapskim bolnicama postojale su i posebne muzičke sobe za pacijente. Istovremeno su, na drugom kontinentu, indijanski vračevi koristili muziku i ples za lečenje.
Kao zvaničan oblik lečenja, definisana je nakon Drugog svetskog rata, kako bi se ublažile emotivne i fizičke traume preživelih vojnika.
Sve to Marija koristi u radu sa decom sa teškoćama u razvoju u Nišu, i postiže jako dobre rezultate. Ona, kao i njene kolege u studiju muzikoterapije „Logo tim“ u Nišu.
Autor: Milena Vidojković
