Autor: Milena Vidojković
Foto: lična arhiva
Prema podacima Udruzenja “Beli štap”, u Srbiji živi više od 12 000 slepih i slabovidih osoba, dok Međuopštinska organizacija Saveza slepih Srbije Niš ima oko 420 članova.
Nije malo, priznaćete, a koliko ih „vidimo” svi mi koji vidimo? Koliko kao zajednica brinemo da im omogućimo ostvarivanje osnovnih potreba i ljudskih prava?
Možda ćemo bolje videti njihov problem, ako čujemo autentičnu priču osobe koja je od rođenja slepa, Marije Milanović, psihologa po obrazovanju i člana SSS Niša. Marija danas živi sama i uspešno pronalazi puteve za samostalan zivot.
Gledajući Vas Marija i znajući ponešto o Vama, ne mogu da zamislim šta je najveći problem slepih osoba. Pa Vi možete sve, eto i došli ste do mene sami bez asistenta.
Najveći problem slepih osoba su predrasude društva i zapošljavanje. Tu su i neke druge stvari poput nepilagođenog kretanja. Malo je zvučnih semafora i zvučne najave autobusa, stajališta.., ali to nisu samo problemi u Nišu, već i u čitavoj Srbiji. A nije ih teško rešiti, ako se hoće. Neki od njih se rešavaju, recimo, uz pomoć mobilnih aplikacija koje koristimo i koje nam govore kojim autobusom da se vozimo, za koliko stanica da siđemo.
To samostalno kretanje je za većinu vidim problem, za Vas ne baš veliki?
Za većinu jeste, zato što u našoj zemlji postoji mali broj peripatologa. To su osobe koje prvo završe defektološki fakultet, smer – rad sa slepim osobama, a potom idu na specijalne edukacije na kojima uče kako da se slepe osobe orijentišu, najpre u zatvorenom, a potom i u otvorenom prostoru, kako da koriste štap, jer ni to nije jednostavno. Uče kako treba držati štap kada se ide uz stepenice, kako kada se silazi, prelazi ulica ili traži neki orijentir. Sve je to potrebno kako bi slepa osoba poput mene, mogla da se kreće.
Kada sam došla u Niš kao studentkinja, najpre sam morala da naučim kako da dođem od svog stana do Filozofskog fakulteta. Učila sam koliko puta treba da pređem ulicu, šta sve imam usput, šta imam od objekata na putu koji bi mi bili značajni. Da li postoji pošta, banka, pekara, apoteka… Sve ono što je značajno za svakodnevno funkcionisanje. Posle nekoliko pokušaja vi naučite putanju, bukvalno stvorite neku mentalnu mapu grada u svojoj glavi. Vremenom naučite i gde možete da očekujete parkirani auto, neki znak, gde su stepenice… Sve se to vremenom nauči, ukoliko je čovek primoran da to učini.
Da, ali fizičke prepreke nisu jedine. Do Filozofskog ste naučili da stignete, a onda je trebalo završiti fakultet. Stižu novi problemi.
Najveći izazov na tom polju bilo mi je prilagođavanje literature. Sada je nešto bolja situacija jer se sve više koriste elektronski udžbenici, profesori su danas spremni da studentima pošalju svoju knjigu u paur fontu, što slepim ljudima uveliko olakšava studiranje. Nažalost veliki broj udžbenika ne postoji u elektronskoj formi niti u audio obliku, a još manje na Brajevom pismu.
Ja sam sama prilagođavala udžbenike tako što odem u biblioteku ili kupim u knjižari novu knjigu (koja nije podvučena olovkom) onda je skeniram stranu po stranu, ubacim u word i čitam pomoću govornih softvera. Kada sam ja studirala nije bilo govornih softvera za srpski jezik. Postojali su neki češki koje sam morala da prilagođavam. U međuvremenu se svet govornih softvera razvijao i sada postoji pa su mogućnosti veće.
Kažite mi šta Vam je najteže bilo tokom studija? Šta god Vas pitam, Vi odgovarate s lakoćom. Biće da Vam je nešto bilo i teško?
Najvažnije u svemu je da čovek prihvati da će neke stvari biti teže, u smislu da će biti potrebno malo više vremena, malo više truda. Jer moje koleginice odu u knjižaru, kupe knjigu i to je to. Ja sam morala nekada da obiđem tri biblioteke, ili da zovem čak druge gradove i čekam, pa se proces oduži. Ali sa tim nekako odmah računate. I onda kada sve to tako doživite, onda i nije tako tragično.
Najveći izazov za mene su bili časovi statistike i psihometrije, jer ti programi nisu bili najprilagođeniji za čitače ekrana, pa mi je bilo jako teško da pratim nastavu. Jednako kao i na času fiziologije nervnog sistema na kojima nisam mogla da pratim prezentacije i zajedno sa kolegama gledam slajdove, već sam morala da se oslanjam isključivo na ono što profesorka izgovara. A slika govori više od reči, to znate. Zato bi bilo dobro da postoje neke reljefne mape, reljefni atlasi, 3D modeli, kako bi slepi ljudi mogli da čulom dodira „vide“ i na svoj način dožive sliku. Jako je važno stvoriti sliku u glavi, iako mnogi misle da se slepi ljudi oslanjaju samo na sluh.
Foto: lična arhiva
I onda, kada ste savladali sve te prepreke i završili fakultet, da li ste dobili priliku da nešto radite, jer i to je jedan od velikih problema osoba sa invaliditetom?
Jeste veliki problem za sve osobe sa invaliditetom, posebno za slepe osobe. Zato što ljudi, poslodavci, ne znaju šta mogu da očekuju od slepe osobe ako je zaposle. Obično se misli da je slepim ljudima potrebna velika podrška, a realno nije tako.
Ja sam na početku tragala za stručnom praksom i to je bio jedan vrlo izazovan proces. Nakon više meseci traganja i pozivanja različitih ustanova, omogućeno mi je da radim stručnu praksu u Osnovnoj školi „Čegar“. Meni je to mnogo značilo jer je drugačije kada se pojavite na tržištu rada i kažete: „Znate ja sam nešto radila i imam iskustvo.“, nego kada samo kažete da ste završili fakultet.
Zatim sam radila u mnogim udruženjima. Nažalost to su bili samo neki projekti i angažovanja najčešće putem javnih radova ili ugovora o delu, autorskom delu… Ti honorarni poslovi su mi, ipak, omogućili neko iskustvo. Hvala svima koji su mi pružili šansu, ali i ja sam se i sama angažovala tražeći i pišući projekte.
Nažalost još uvek radim preko projekata i nemam neko stalno zaposlenje. Trenutno preko javnih radova i ugovora na četiri meseca i preko još jednog projekta po ugovoru o delu, a očekujem još par njih, koji su dobili „zeleno svetlo“. Da ne zaboravim – uređujem i časopis na Brajevom pismu „Žena i dom“ honorarno. Taj posao mi je posebno drag i predstavlja mi jedno veliko iskustvo. Ipak, to su poslovi koji ne obezbeđuju sigurnost, ali ja uporno tragam i verujem.
Svesna sam da je zapošljavanje problem svih, ne samo slepih osoba, ali bih volela kada bi nam se vrata otvorila, jer mi koji smo slepi a završimo fakultet, prelazimo mnogo teži put do cilja. Na kraju krajeva – to bi bio nekakav pokazatelj društvene inkluzije. Da se slepim osobama omogući da makar zarade za život, ne traže one ništa veliko i nemoguće.
Marija, mene veoma zanima još jedan segment, život u kući. Kako izgleda Vaš život svakodnevno u kući, ko Vam pomaže?
Ja već deset godina živim sama u kući. Ranije sam živela sa bratom koji je ovde studirao, ali je on imao svoje obaveze i otišao je. Ostala sam sama, ali meni to nije palo teško i nisam nešto posebno o tome razmišljala. To je bio takav splet događaja i ja sam srećna što niko u mojoj porodici nije imao opterećenje, niti osećaj krivice što ću ja sada biti sama. Jednostavno sam se prilagodila. Za neke stvari mi je bilo potrebno malo više vremena, recimo usisavanje. Ja moram to malo duže i detaljnije da radim jer nisam sigurna da li sam sve dobro uradila. Vi vidite, ali ja to ne vidim.
A kuvanje Marija?
Ne mogu da kažem da sam neka ekstra kuvarica, ali skuvam pasulj, gulaš, boraniju, grašak, napravim rusku salatu, piletinu sa krompirom. Važno je za početak da nemate strah od tog šporeta, posle je sve lakše.
Imate li prijatelje?
Imam, i među osobama sa invaliditetom i među ostalima. Nema tu nekih velikih prepreka. Verujte mi kada se zbližimo više niko ne primećuje da sam ja osoba sa invaliditetom. Sve postaje toliko normalno, pričamo o svemu – o knjigama, o putovanjima o ljubavi… Imam drugaricu sa kojom planiram putovanje i nadam se da će se ova epidemija brzo primiritri pa da otputujemo u Beč. Bile smo zajedno na moru, nema tu neke velike razlike. Kada neko prihvati osobu sa invaliditetom to su normalni razgovori. I veseli i tužni, i smejemo se i plačemo ako treba.
Kada Vas posmatram mislim da život živite punim plućima. Ima li nečega što niste mogli da savladate, a hteli ste?
Ne mogu da se setim, pa eto recimo ne mogu da vozim auto. I mislim da bih da nisam slepa, malo više putovala, obišla više zemalja, volontirala i ne znam šta još… Aha, možda bih bila još malo luđa nego što jesam!
Foto: lična arhiva
Treba imati u vidu da sve slepe i slabovide osobe nisu Marija Milanovic. I da mnoge od njih žive usamljeničke živote, izopštene iz društvenih dešavanja i mnogo drugačije od nas koji vidimo. E, upravo ovde, na ovom mestu je uloga društva od ogromnog značaja. Kako ta razlika ne bi bila toliko velika, i kako bismo im život učinili kvalitetnijim i boljim. Koliko se može, razume se.
