Autistična deca su poseban svet, svet za sebe. To znaju samo njihovi roditelji. Jer autizam nije bolest, autizam je stanje koje traje čitavog života. Njemu se valja prilagoditi i živeti s njim, jer nema lekova kojim bi se lečio, niti ima načina da se stanje promeni. Ali se skriveni potencijali autističnog deteta mogu maksimalno iskoristiti.
Situacija se menja, društvo pruža podršku, ali je ona još uvek toliko mala, da se ne može ni govoriti o rešenju problema. Uzmimo kao primer Udruženje za autističnu decu “Gupoan” u Nišu. Postoji više godina, radi nezamislivo koristan posao za ovu decu, a malo ko o njemu išta zna, još manje ima podršku društva da opstane. Niko i ne zna da su brojne porodice sa autističnom decom tu našle utočište, mesto na kojem su deca srećna i na kojem nešto uče, koristeći svoje sposobnosti. Eto, nedavno je organizovana i izložba radova autistične dece u Oficirskom domu i niko, ko ne zna, ne bi rekao da su to crtala deca, koja uglavnom ne komuniciraju sa okolinom. U tom Udruženju rade psiholozi, pedagozi, lekari….svi volontiraju iz čiste ljubavi prema ovoj deci, a neki su sa njima godinama unazad, poput Katarine Jovanović, mlade doktorke. Opstaju uz pomoć projekata, plaćaju kiriju sami, kupuju sve što im je potrebno parama koje dođu od raznih donatora. Među njima su i niški bajkeri. Eto, to su stvari koje malo ko zna. A ima priča, koliko voliš. I trebalo bi ih čuti.
Lagano „osvešćivanje” svih nas, pre svega društva, je stvarno lagano i sporo. A autistične dece sve više.
Prema američkim istraživanjima, jedno od 68 dece ima autizam. Podatke za Srbiju nemamo, jer nemamo registar. Lutamo u mraku, pomažući im na raznorazne načine, pomažući onima koji su odlučili da sami sebi pomognu, a veliki broj njih i dan danas ne postoji, prosto su zatvoreni u svojim domoviuma, nisu čak ni broj na spisku.
A mogli bismo, svako od nas bi mogao da pripomogne. Najpre, kao što rekoh, osvešćivanjem i saznanjem šta je to autizam. I koliko je teško porodici koja živi sa takvim detetom, da živi, posvećujući mu 24 sata dnevno. Što im ne bismo, ponekad, ponudili bilo kakvu pomoć? Da odemo do prodavnice umesto majke, recimo. Znate li uopšte da majka autističnog deteta ne može ni to da uradi bez nečije pomoći?
Roditelji i deca s autizmom žele biti uključeni u društvo. Pa uključimo ih, ponudimo im društvo ponekad, neće nam pasti kruna s glave.
Ako vidite dete sa autizmom u parku, ne gledajte ga kao čudovište, podstaknite svoje dete da se s njim igra. Podarite mu društvo, biće vam zahvalno. I roditelji će vam biti zahvalni, zato što su izolovani od društva i nemaju nikoga s kim bi podelili muku. Imaju samo svoje prijatelje sa istim problemima i vrte se u krug, bez mogućnosti da iz njega izađu. Autistična deca moraju da vide drugačiju decu. Da se sa njima druže.
Statistički brojevi rastu, osoba sa autizmom je sve više. Srešćete ih svuda – u školi, prodavnici, na radnom mestu, na ulici… srešćete one, koji su se odvažili da izađu iz svog sveta. Često ćete biti suočeni sa ponašanjem, koje je čudno. Ne čudite se i ne buljite u njih, njihovi roditelji će vam biti zahvalni. Uputite im osmeh razumevanja, ponašajte se prirodno, učinićete mnogo, iako toga niste svesni.
Pridržite vrata, podignite im ako im je nešto ispalo, ponudite se da im gurate kolica ili jednostavno ne obraćajte pažnju na ispade. Sve je bolje od zurenja. Uveravam vas da oni već znaju da nije tipično da desetogodišnjak viče i plače u prodavnici. Zato naučite nešto o problemima senzornih osoba, zašto često imaju ispade i kako im pomoći u njihovim socijalnim veštinama.
To bi bilo od nas, pojedinačno. Nije teško, a mnogo znači.
A što se društva, koje stalno potencira inkluziju, tiče – načekaćemo se. Sve kod nas ide sporo, pa i ovaj problem. Ako već nema organizovane brige, što ne bi bilo podrške Udruženjima poput “Gupoana”, koja su iz sebi znanih razloga odlučila da se bave problemom autistične dece. Što im ne bi pomogli da opstanu, jer pružaju mnogo, a ne dobijaju ništa osim ljubavi te dece.
Dok nauka ne otkrije pravi uzrok autizma, pokušajmo da sa njima živimo kao sa normalnim osobama. Prema nekim teorijama reč je o “kristalnoj deci”, novoj generaciji “naprednih duša”. Jer, dodir autizma ponekad stvara genijalca.
Istorija je puna osoba kod kojih se sumnja na autizam, od kojih su mnogi među najpoznatijim i najbriljantnijim umovima koji su ikada postojali. Ko zna kome pomažemo, ako mu pružimo ruku podrške?