Foto: Unsplash.com
Pravo na rad je jedno od elementarnih ljudskih prava, ali nemaju svi jednak tretman na tržištu rada. To se posebno odnosi na osobe sa invaliditetom koje se često susreću sa predrasudama, diskriminacijom i nejednakim tretmanom prilikom traženja posla, zbog čega mogu biti i egzistencionalno ugroženi.
Statistički podaci govore da svaki deseti stanovnik planete ima neku vrstu invalidnosti. Prema poslednjem popisu u Srbiji čak 8% stanovništva čine osobe sa invaliditetom. U prevodu – to je 571.780 naših sugrađana, od kojih 58,2% čine žene i 41,8% muškarci. Toliko, otprilike, građana mi ne vidimo i ne hajemo za njihov život. A život im je, o kojoj god vrsti invaliditeta da je reč, daleko teži i komplikovaniji od našeg, koji ga danas takođe smatramo teškim.
Postojeći zakoni, vezani za ovu oblast su dobri, ali praksa je – ne samo loša, već mnogo loša. Mehanizmi podrške, kako osobama sa invaliditetom, tako i poslodavcima – potpuno su izostali. To što je Srbija već usvojila sve relevantne međunarodne konvencija koje se tiču prava osoba sa invaliditetom, nije od neke velike pomoći. Kao ni preuzeta zakonska rešenja drugih država.
Stoji činjenica da mnoge omladinske organizacije osoba sa invaliditetom aktivno rade na praktičnim rešenjima podrške – počev od pisanja CV-ja, pripreme za razgovor za posao, sticanju dodatnih znanja i veština kroz radionice, karijernog vođenja i savetovanja, kao i podrške tokom perioda prilagođavanja u novom radnom okruženju. Ako do tog perioda osobe sa invaliditetom uopšte stignu, a to se najčešće ne događa.
Kada, tu i tamo, uspeju da se zaposle, osobe sa invaliditetom najčešće bivaju zaposlene pro forme, “reda radi” što bi se reklo. Uz malu nadoknadu i nikakav posao, a zarad postizanja određenih ciljeva, koje poslodavac treba da ispuni. To mu dođe kao „kobajagi zapošljavanje”, jer osobama sa invaliditetom je potrebno nešto drugo. Najpre – da zarade i žive od svog rada, jačajući time svoje samopouzdanje. Žele i da nauče nešto, da se usavrše, da napreduju – to bi bila inkluzija, a ne ovo što se događa. Čast izuzecima, naravno, ali su oni toliko retki da je prosto besmisleno isticati ih kao primer.
Treba imati u vidu da zapošljavanje osoba sa invaliditetom nije jednostavan ni lak proces jer pretpostavlja određene preduslove koje poslodavac treba da obezbedi i koji često deluju demotivišuće. U dosadašnjem sprovođenju zakona primećeno je da se najveći broj kompanija koje su u obavezi da zaposle osobe sa invaliditetom pre odlučuju na plaćanje određene nadoknade u budžet Republike Srbije nego da aktivno pristupe zapošljavanju. Rezultat: poslodavac zadovoljan, država zadovoljna, a osoba sa invaliditetom poražena. I dalje je u statusu socijalnog, a ne zaposlenog lica. A cilj je bio da se tim osobama pomogne, ako se ne varam.
Prema važećem zakonu, svi poslodavci sa 20 ili više lica u radnom odnosu, dužni su da zaposle osobe sa invaliditetom. I ta tema nam je poznata. Poslodavac će platiti kaznu, i miran je. Osoba sa invaliditetom i dalje je nezaposlena i bez prihoda za život.
U Beogradu je Forum mladih sa invaliditetom početkom ove godine osnovao Platformu za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, koja predstavlja neformalnu mrežu poslodavaca, i čiji je cilj pružanje strateške podrške poslodavcima u njihovom aktivnijem pristupu dugoročnom i održivom zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Pa, videćemo hoće li ovaj Forum napraviti iskorak ka stvarnom životu. Jer život prolazi, a u međuvremenu smo prinuđeni da ga živimo. Ne samo mi, već i osobe kojima je taj isti život uskratio mnogo toga, kako bi bili ravnopravni borci sa nama.
A uz adekvatnu podršku zajednice i odgovornih poslodavaca, ne postoji prepreka koju osobe sa invaliditetom ne mogu prevazići. Jedina nevolja je u tome – što im ne pružamo šansu.
Autor: Milena Vidojković
