Ana Ilić je javnosti poznata od promocije njene prve zbirke pesama “Pod svetlom istine” koja je, gledano iz današnjeg ugla, bila njen prvi korak u borbi sa teškom retkom bolešću koja se zove Fridrajhova ataksija. Pošto su joj kazali da leka nema, Ana je krenula da ga na svoj način traži i pronalazi.
Nedavno je iz štampe izašla njena četvrta zbirka pesama – “Snoviđenja”, koja je nadmašila sve prethodne i dokaz je Aninog rasta i zrelosti u svakom pogledu.
To je bio početak, preko brojnih nagrada u međuvremenu, do poslednje kojom je 10. septembra ove godine, izabrana među 38 pesnika za antologiju poezije Woman Scream Festivala. Ovo je ogromno priznanje za njen talent i rad, a posebno jer je izabrana između stotina i stotina kandidata iz celog sveta.
Antologija se distribuira u više od 30 zemalja sveta, tako da pesnici i umetnici dobijaju priliku da svoju poeziju i umetnost predstave široj publici.
Anina poezija je samo mali segment njene nadčovečanske borbe da živi životom sličnim životima njenih vršnjaka i da pronađe način da opstane u svetu, u kojem je stigma prema osobama sa invaliditetom duboko ukorenjena. A ono što je ona uradila, teško da mogu mnogi, kojima invaliditet ne stoji na putu.
Ovu književnu nagradu sam dobila zbog mog zalaganja i angažovanja na podizanju svesti o ljudima sa retkim bolestima. Znači mi mnogo, imajući u vidu da je neko uočio i prepoznao moj trud, kao što je to bio slučaj kada sam dobila nagradu “Crni biser”. Čoveku je nekako lakše da se bori kada vidi da je ta borba, na bilo koji način, vrednovana. A moja borba daje rezultate, i ja se iskreno nadam da će uskoro, kako je Ministarstvo najavilo, lek za retke bolesti stići u Srbiju za mnoge, pa i za mene. To je moj krajnji cilj i trudim se da svojim primerom podstaknem i druge, da im pomognem, pomažući ujedno i sebi da živim i opstanem.
Ana pomaže sebi, kroz pomoć drugima. Cilj joj je da bude inspiracija osobama sa invaliditetom, kako ne bi klonule, predale se i prepustile životu kud ih nosi. Ana svoj život planira. Kada je, pre desetak godina došla iz Vladičinog Hana da u Nišu promoviše svoju knjigu, imala je u planu da upiše filozofiju, i upisala je. Završila je i filozofiju i master, radila jedno kratko vreme, pisala, trčala Beogradski maraton i proglašena Herojem maratona, osvojila svojevremeno nagradu “Crni biser” upravo za pomoć i inspiraciju osobama sa invalditetom, uradila mnogo toga za druge, radeći usput i za sebe.
Pa to je super, reći ćete. Tačno, ali je za sve učinjeno zaslužna samo Ana, i niko drugi. Za nju nema posla, nema asisenta, nikome nije zanimljiva da bi je podržao ili ponudio da radi, zarađuje, kreira…
Ana je pokazala da sve, što je do nje – može. Ali ne može da natera one koji mogu da joj pomognu, a neće.
Autor: Milena Vidojkovic