Autor: Gojko Agatonović
Foto: Jelena Ivanjac, privatna arhiva
Rođena je i odrasla u Nišu, gde je završila osnovnu i srednju školu i Ekonomski fakultet. Magistrirala je na temu uloge marketinga u podizanju nivoa ekološke svesti potrošača. Bavila se mnogim sportovima, ali najveća ljubav joj je odbojka koju je trenirala skoro 15 godina i odigrala 9 sezona u Prvoj saveznoj ligi SFRJ sa ekipom niškog Studenta. Godine 1991. je provela nekoliko meseci u Kanadi i Americi. Interesantno je da su joj zbog nestabilne situacije u Jugoslaviji i Kanađani i Amerikanci nudili da ostane da živi u njihovim zemljama. Posle studija i kraćeg rada za „Fond za otvoreno društvo“, sasvim slučajno se obrela u marektingu, gde je provela 6 godina radeći u marketing agencijama. Tada se i javila ideja da sagleda jednu humaniju stranu marketinga i istraži njegovu ulogu u podizanju nivoa svesti o zaštiti životne sredine. Kako se to desilo neposredno posle dugogodišnjih sankcija i bombardovanja, literatura i istraživanja iz te oblasti nije postojala u Jugoslaviji, niti je postojao pristup online bibliotekama, Jelena sama finansira svoj odlazak u Kanadu gde ostaje skoro 6 meseci istražujuci, a ujedno i stvarajući kontakte sa profesorima koji su se tom temom bavili i koji su joj pomogli da dođe do onoga što ju je zanimalo. Po povratku u Srbiju nastavlja da se bavi marketingom i brani magistarski rad. Na osnovu magistarske teze nastala je i knjiga, „Izazovi ekoloskog marketinga“, koju je izdala Zadužbina Andrejević. U Kanadu se vraća 2005. godine. Na jesen 2006. odlazi za Ameriku. Na Univerzitetu Ajdaho (Idaho State University) završila je za manje od 2 godine studije i nakon toga, 2008. na istom Univerzitetu počinje da predaje Marketing i Menadžment. Tih godina pokreće i svoju marketing konsalting kompaniju koja i danas radi (www.marketinglab.us).
Po preseljenju u Ričmond, glavni grad Virdžinije, 2014. godine, predavala je Strategije marketinških komunikacija i odnose s potrošacima na Univerzitetu u Finiksu (University of Phoenix) i istovremeno gradila mrežu profesionalnih kontakata i klijenata koja je bila neophodna da bi nastavila da se bavi svojim poslom kroz svoju kompaniju. Članica je saveta za saradnju sa lokalnom zajednicom pri Simfonijskom orkestru Ričmonda. Koordinira saradnju između Srednje-atlantskih ogranaka Američke marketing organizacije. Član je žirija za dodelu nagrada za najbolje marketing kampanje u turizmu u Americi za 2019. godinu, koju dodeljuje Američka turistička organizacija.
Želja joj je da poveže što više srpskih i američkih organizacija i manifestacija, bez uplitanja politike, i pomogne prevazilaženju predrasuda koje postoje kod oba naroda, kao i afirmaciji naših ljudi, kompanija i proizvoda u Americi.
Obožava da putuje, bila je u skoro 40 zemalja sveta, bavi se jogom već 10 godina i igra odbojku kad god joj se pruži prilika.
Bavite se marketigom podizanja ekološke svesti potošača. Otkud Vi u toj priči?
U marketing sam ušla slučajno, ali u ovaj ekološki sasvim namerno još u vreme kada se o tome veoma malo znalo. Jednostavno sam počela da se pitam, ako stalno podstičemo potrošnju, dokle to može da ide i kakve će posledice imati? Tako se i rodila ideja da ispitam mogućnost da se marketingom utiče na podizanje nivoa svesti potrošača, ne samo kroz reklame, već kroz kreiranje ponude i uopste pokretanje jedne sinergetske akcije svih društvenih subjekata. Bio je to prilično pionirski pokušaj krajem devedestih i početkom novog veka, sa mnogo problema oko pronalaženja literature i istraživanja koja su rađena u svetu u vreme dok smo mi bili pod ekonomskim i svim ostalim sankcijama. Radeći na svojoj magistarskoj tezi, došla sam do veoma interesantnih zaključaka i dobila bezbroj ideja o tome kako unaprediti građansku svest i promeniti potrošacke navike – od saradnje sa privredom, lokalnim zajednicama, zakonodavnim telima, pa do umetnčkih performansa. Nažalost, javnost u Srbiji je bila usmerena na preživljavanje, uspostavljanje kakve-takve demokratije i nije bilo dovoljno sluha za sve to. Da ne govorim o pomanjkanju opšte kulture koja je osnov za nadgradnju one ekološke. Danas, u Americi, ima više interesovanja za ovu oblast i na nivou saveznih država i na nivou kompanija, ali i dalje uglavnom tek posšto se zadovolje profitini i neki drugi ciljevi.
Kakav je Vaš zadatak u toj priči?
Ekološki marketing se često vezuje za reklamiranje ekoloških prozivodai usluga. Međutim, uloga ekološki osvešćenog kupca niti počinje, niti se završava time što će se na osnovu neke reklame, ili logoa na ambalaži opredeliti za neki proizvod. Osvešćeni kupac treba da sagleda ceo životni vek jednog proizvoda, od sirovina i načina proizvodnje, preko načina korišćenja, pa sve do njegovog odlaganja, a takođe i drustvenu odgovornost samog prozivođača. Dakle, marketing, tj. onaj njegov komunikacijski deo, u celoj toj priči može da informiše i edukuje o degradaciji i posledicama ljudske aktivnosti po životnu sredinu. Zatim, da ukaže na značaj svakog pojedinca u očuvanju životne sredine i ujedno pokaže, tj. prenese poruku potrošačima o načinima kako da to praktično urade. Moja uloga u svemu tome je da, pre svega, identifikujem na koji način same kompanije mogu da unaprede svoje poslovanje i usklade ga sa očuvanjem životne sredine i kako da tu poruku prenesu kupcu. Pomoć je potrebna i vladinim i nevladinim organizacijama koje se bave životnom sredinom, u tome kako da informišu javnost o problemima zagađenja i ukažu na neophodne promene u ponasanju kupaca.
Da li je kod potrošača dovoljno razvijena ekoloska svest i kako i na koji nacin uticati na njih da se svest o zastiti zivotne sredine podigne na visi nivo?
Svest potrošača je svakako na znatno višem nivou danas nego sto je to bila pre 20 godina, kada sam ja počela time da se bavim. Danas govorimo o čitavom spektru „zelenih“ potrošača, od onih koji tek spoznaju problem zagađenja, obično kroz zabrinutost za očuvanje zdravlja, pa do onih koji su svoj način života potpuno uskaldili sa zaštitom prirode. Oni brinu o tome kako i šta kupuju, gde i kako idu na odmor, gde žive, kako se hrane, a uz to su aktivni članovi raznih pokreta za zaštitu životne sredine. Naravno, postoje ogromne razlike od zemlje do zemlje, kako u samom shvatanju problema, tako i u aktivnostima koje se preduzimaju. Postoji predubeđenje da morate biti razvijena i bogata zemlja da biste se bavili ovim problemom, ali to nije sasvim tačno. I zemlje u razvoju imaju svoju šansu da na tom razvojnom putu postave stvari kako treba na vreme, da jednostavno ne prihvate neke loše navike samo zato što je tako lakše i jeftinije, a da time naprave veću štetu.
Najveći pomak u osvešćivanju, čini mi se, učinjen je kroz ekološke pokrete i njihove akcije na jednoj i obrazovanje na drugoj strani. Ekološki pokreti su otkrili i ukazali na fenomen “greenwashinga”, pokušaja kompanija da se reklamiraju kao ekološki odgovorne, da bi privukle tzv. „zelene“ potrošače, a da one to zapravo nisu. To se dešava kada kompanije naprave minimalne pomake u smislu modifikacije prozivoda, ambalaže, ili načina rada i deklarišu se kao ekološke, dok njihovo suštinsko, glavno poslovanje i dalje drastično narušava životnu sredinu. Osim toga, ekološki pokreti utiču stalnim pritiscima i lobiranjem da se zakonski obezbedi očuvanje životne sredine i tu imate fantastične pomake i na lokalnom i na globalnom nivou. Primera radi, u Americi postoji organizaija koja lobira više godina unazad da se uvede zakon kojim bi se oporezovala upotreba fosilinih goriva čijim sagorevanjem se emituje ugljendioksid – najveći zagađivač vazduha. Taj novac bi zatim u vidu dividendi bio vraćen građanima, kao kompenzacija za zagađenje, a kompanije bi bile motivisane da brže pređu na obnovljive izvore energije.
Drugi veoma važan faktor u podizanju nivoa svesti je obrazovanje. Mi danas imamo već nekoliko generacija koje su u školama učile o negativnim efektima ljudske aktivnosti po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Oni to već nose negde u sebi i ako im obezbedite adekvatnu infrastrukturu, bez problema će preći na ekološki prihvatljivo ponašanje. Moja deca, na primer, nepogrešivo bacaju reciklirajući otpad u kantu za reciklažu. Ali oni to uče od svoje druge godine. Sa druge strane, znam kompaniju koja je prošle godina uvela program recikliranja, ali je zbog dugogodišnje prakse nerecikliranja imala strahovit problem promene korporativne kulture, jer su zaposleni jednostavno nastavili sa starim navikama. Dakle, ne ide to tako lako, ali kada na vreme steknete osnovu, sve se lakše može nadograđivati.
Foto: Jelena Ivanjac, privatna arhiva
Postoji li razlika između američkog i srpskog potrošača, kada je u pitanju ekološka svest?
Postoji, ali pre svega treba shvatiti da je Amerika ogromna zemlja od preko 330 miliona ljudi. Ne možete očekivati da svi imaju ekološku svest na istom nivou. Obično je ekološka svest razivjenija u gradovima, jer se ljudi više suočavaju sa ekološkim problemima u svakodnevnom životu. Zato u većim gradovima imate i veći izbor ekoloških opcija – od prodavnica i proizvoda do stambenih jedinica. U manjim sredinama, sa manjom gustinom naseljenosti i nenarušenom prirodom postoje drugačiji problemi, pa su ti ljudi fokusirani na ono što njima smeta. Kada ne vidite problem, tesko je identifikovati se sa njim. To je donekle i prirodno. Čovek oseća satisfakciju ako vidi rezlutat neke svoje akcije, pa je zato logičnije baviti se lokalnim problemima. Dakle, ako očistite obalu reke, ne samo što sprečavate njeno zagađenje, već sebi stvarate lepši ambijent kada njenom obalom prošetate, i to vas čini srećnim, pa i ponosnim. Tek kada pokrenete stvari na lokalnom nivou možete poimati globalne probleme i razmišljati o tome da li je kolumbijska kafa koju pijete uzgajana na odrzživ način ili ne.
Ekološka svest u Srbiji postoji. Ono što Srbiji nedostaje pre svega je infrastruktura i drugačije urbanističko uređenje. Ljudi su svesni nezdravih uslova života bez zelenila, štetnog uticaja fabrika po vazduh, vodu i tlo, zatim neefikasnosti malih hidroelektrana, prekomerne upotrebe pesticida itd. Ono što me raduje je da se u Srbiji ljudi sve više vraćaju prirodi. Kada volite prirodu, onda i svesno i podsvesno razmišljate kako da živite sa njom, a ne od nje. Mislim da bez tog talasa vraćanja prirodi ne bi bilo ovolike podrške za pokret Odbranimo reke Stare planine https://www.facebook.com/groups/1925328764350247/), niti tolike građanske buke oko seče drveća i uništavanja parkova. Sve ukazuje na jedan vid osvešćenja. Ono sto je sada neophodno jeste jačanje uloge ekoloških pokreta sa jedne strane i jos važnije, odgovornost i aktivna uloga države sa druge. Očuvanje životne sredine mora biti deo programa političkih partija i građani moraju te stavove uzeti u obzir kada odlučuju kome će dati glas. A kada te partije dođu na vlast držati ih odgovornim sve vreme mandata.
Koja je uloga kompanija kada se govori o ekoloskoj svesti?
Ogromna! Ekološka svest se razvija sinergetski, kroz angažovanje države, kompanija, obrazovnih institucija, ekoloških i drugih pokreta, pojedinca i čitave društvene zajednice. Angažovanje kompanija na zaštiti životne sredine je nastalo kao reakcija na potrebe izvesnog broja potrošača. Ono što ohrabruje je da danas ima sve više kompanija koje od samog osnivanja imaju za cilj da svoj posao rade na održiv način, ne ugrožavajući prirodu. To su pojedinci i grupe koji razmišljaju o najsitnijem detalju svog budućeg poslovanja i njegovom uticaju na okruženje. I nije dovoljno da su te same kompanije ekološke. Njih čini ekološkim i izbor svih poslovnih partnera, ali i sama unutrašnja organizacija i filozofija koju treba da prihvate svi zaposleni.
Malo je teže sa onim kompanijama koje su već izvesno vreme prisutne na tržistu pa reše da nešto promene u tom smislu. Neretko se odluče za, kako ih ja zovem, „kozmeticke“ promene, koje suštinski ne menjaju skoro ništa i ne znači mnogo ni njima, ni okolini, ni njihovim potrošačima. To je onda gubljenje energije, vremena, pa i para.
Kako ste se našli na Američkom tlu?
Bilo je neizbežno. Prvi put sam u Americi bila 1991. godine. Doputaovala sam u Njujork autobusom! Iz Kanade. Iz čiste radoznalosti. Na povratku u Kanadu su mi na granici nudili da ostanem i u Americi i u Kanadi zbog nestabilne političke situacije u Jugoslaviji. Tada mi to nije padalo na pamet. Bilo je tu i mogućnosti za posao kao i sportske stipendije u Torontu, ali ja sam sebe tada videla u Jugoslaviji. To je bila moja zemlja. U vreme mog sledećeg turisticko-istraživačkog boravka u Kanadi desilo se ubistvo Zorana Đinđića. Tada sam osetila da se stvari kod nas ipak neće odvijati na bolje, čemu smo se svi nekako nadali. Vratila sam se u zemlju i odmah aplicirala za imigrantsku kanadsku vizu. Nekako mi je Kanada bila draža, a i humanija od Amerike. Nekoliko meseci nakon toga, odbranila sam svoju magistarsku tezu i narednog dana dobila iseljeničku vizu. Međutim, iz privatnih razloga, ali i zbog stručnog usavršavanja obrela sam se ubrzo u Americi. Tu sam zavrsila MBA studije, zasnovala porodicu i nakon nekoliko godina shvatila da se ipak neću vratiti ni u Kanadu, a ni u Srbiju.
Često razmišljam o tome kako sam, gotovo svesno, izbegavala da živim ovde, a na kraju je ipak bilo onako kako je zapisano negde u zvezdama. U poslednje vreme često razmisljam o znakovima u životu koje obuzeti sopstvenim idejama, željama, pa i načelima ne primećujemo. Razni događaji me opominju da slučajnost ne postoji. Stvari se dese onako kako se moraju desiti, ma koliko mi vukli na jednu ili drugu stranu. Nekada nam idu na ruku, a nekada ne. Ali ne možete zbog toga stati i prepustiti se. Samo možete osloboditi mozak nepotrebnog nerviranja i premišljanja „šta bi bilo – kad bi bilo“.
Član ste Saveta za saradnju sa lokalnom zajednicom Simfonijskog orkestra Ričmonda, takođe bili ste proglašeni za najuspešnijeg člana. Koliko Vam to znači?
Biti član tog Savetu jeste privilegija i čast. Pre svega zato što je Ričmond, grad u kom živim, veoma zatvorena sredina, sa puno imućnih porodica starosedeoca, gde nama „došljacima“ nije lako da se nametnemo, posebno za ovako lepe funkcije. Moja uloga je da pronalazim načine da klasičnu muziku i sam simfonijski orkestar što više približim svim građanima metro regiona Ričmonda. Priznanje, samo po sebi, znači da sam dobro uradila to što se od mene očekivalo. Ništa više i ništa manje. Nisam lažno skromna, ali verujem da priznanja treba davati mladim ljudima kao motivaciju da nastave da ulažu u sebe i izgrađuju se. Za mene je priznanje kada mi neko poveri važan posao.
Ono što je još lepše je da su se od momenta mog angažovanja sa simfonijskim orkestrom, pojavili mnogi drugi muzički projekti u koje sam uključena. Nažlost, korona je prekinula te aktivnosti, ali se nadam da će se one nastaviti.
Uz to ste i predavač na Univerzitetu, imate svoju kompaniju, koordinator ste za saradnju između Srednje-atlantskih ogranaka Američke marketing organizacije. Član ste žirija za dodelu nagrada za najbolje marketing kampanje u turizmu u Americi za 2019. godinu koje dodeljuje Američka turistička organizacija? Da li je to ostvarenje takozvanog „američkog sna“?
Nisam sigurna. Pre bih rekla da vešto žongliram između svega pobrojanog u skladu sa situacijom, ali se maksimalno predajem svakom poslu, ma kako mali ili veliki bio. Onda to ljudi sa kojima radim prepoznaju, pa me zovu da sarađujemo ponovo. Tako sam i predložena za člana žirija za nagrade u marketingu Američke turističke organizacije. A opet, kada je poziv stigao, pomislila sam – da nije neka greška. Eto, to je pravo priznanje, posebno u zemlji u kojoj se u marketing godišnje ulažu bilioni dolara. Volela bih da izgradim svoje ime u marketingu podizanja nivoa svesti ljudi o važnim društvenim problemima, životne sredine pre svega, ali ostalih koji ugrožavaju kvalitet života ljudi.
Foto: Jelena Ivanjac, privatna arhiva
Bavili ste se odbojkom i postigli ste odlične rezultate. Da li Vam nedostaje to vreme i koliko je sport važan za zdrav stil života?
Bavljenje sportom je izuzetno važno i za fizički i za mentalni razvoj. U mladosti je to jedna pravilno usmerena energija. Kasnije oslobađanje stresa. Ako se još profesionalno bavite sportom, onda je to jedna ogromona životna škola. U njoj naučite da istrpite poraz, ali i da se ne uznesete u pobedi. Da verujete drugima, svojim saigračima, da poštujete protivnika i fer plej. Da se suočite sa sopstvenim greškama i da radite na tome da ih ispravite. Da naučite da organzujete svoje vreme i planirate. Da osetite kako kroz uloženi napor napredujete. Zato je bez obzira na talenat izuzetno važno da se mladi ljudi bave sportom, a čini mi se jos važnije i osobe sa invaliditetom.
Današnji ubrzani i stresni životni ritam zahteva redovnu fizičku aktivnost. Sve ređe, nažalost, igram odbojku, ali se već 10 godina bavim jogom, a poslednjih 5 intenzivno, iako sam, da budem iskrena, dugo bila skeptična i nisam je ubrajala u sport. Dok nisam pronikla u samu filozofiju koja stoji iza nje i osetila kako me menja. Danas je to moja redvna aktivnost.
(Znajući za njena „lekovita dejstva“ u smislu oslobađanja od stresa i napetosti, čak sam napravila jedan video sa objašnjenim vežbama za relaksaciju koji sam podelila najbližim prijateljima u vreme početka izolacije i karantina. Mnogi sada traže nastavak, ali ne bih se u tom smislu posvećivala jogi.)
Pored svih obaveza koje smo nabrojali, ostaje li dovoljno vremena za porodicu?
Porodica je zapravo na prvom mestu. Sve se usklađuje u odnosu na nju. Otuda i želja da sama sebi budem gazda i tako zadržim potrebnu fleksibilnost. Dok je to moguće. Kada imate decu, a nemate nikakvu pomoć u smislu rodbine i prijatelja koji bi „uskočili“ ako nešto zatreba, onda morate i taj faktor da sagledata kada razmišljate o karijeri. To je veliki problem većine nas koji živimo u inostranstvu i koji nosi stalan stres i opterećenje. Shvatila sam, da ako decu potpuno prepustim sistemu, najviše sto mogu da očekujem jeste da oni postanu dobri građani Amerike. Ako uložim malo više napora uspeću da učestvujem u njihovom razvoju i u njih usadim deo naše kulture, jer Srbija je ipak njihova postojbina. Ohrabrujem njihove napore da pričaju srpski i iskoristim svaku mogućnost kako bi deo raspusta proveli u Srbiji, družili se sa svojim drugarima, braćom, sestrama i naravno bakama i dekom. To je za njih čitav novi svet koji ih tako obuzme, da sve pozitivno daleko nadmašuje ono negativno, koje primećuju, ali ih mnogo ne dotiče. Toliko lepo prenose to svoje oduševljenje Srbijom, da su me roditelji njihovih drugova iz škole više puta rekli da njihova deca, pod uticajem priča moje dece, žele da provedu raspust u Srbiji.
Poželite li nekada da se vratite u Srbiju?
Obišla sam blizu 40 zemalja, a ovo mi je treća zemlja u kojoj živim. Priodne lepote postoje svuda, fantastična hrana takođe, ali ono što najviše nedostaje su ljudi. Prijatelji, roaci, posebno u trenucima velikih radosti i tuga koje mi tako empatično umemo da podelimo jedni s drugima.
Sa druge strane, postoji jedan momenat u životu imigranata kada kućom počinju da zovu onu zemlju u koju su imigrirali. Dok u početku, rekla bih, postoji neka kriza identiteta u smislu osećaja gde vam je kuća, pa se pitate da li idete kući u Srbiju ili idete na odmor? Onog trenutka kada počnete da razmišljate o Americi kao zemlji u kojoj živite, počinje asimiliacija. Mnoge stvari koje su vam smetale počinjete da razumete, što ne znači da ih apriori prihvatate. Mnoge stvari iz Srbije nedostaju. Možete živeti sa stalnom patnjom za onim što vam nedostaje, a možete živeti uzimajuci najbolje iz svojih iskustava i tamo i ovde. Da se fokusirate na pozitivne, a ne na negativne stvari. A svako drustvo i svaka kultura i mentalitet ima i jedno i drugo.
U tom smislu i ja, kao i većina Srba rasutih po svetu, imam želju da prenesem svoja pozitivna iskustva u Srbiju, a da ovde, u Americi sačuvam tradiciju i lepotu naše kulture i upoznam Amerikance sa njom, kroz svoj rad i angažovanja. Da pomognem afirmaciji naših proizvoda, umetnosti, pa i ljudi na ovom tržistu. Otuda i moje uključivanje u neke projekte sa Srbijom. Postoji mogućnost povezivanja organizacija koje pomažu ljudima sa invalididtetom u Americi i Srbiji. U planu je i povezivanje Ričmond džez festivala i Nišvilla, koji se godinama unazad održavaju u isto vreme. Postoji volja sa obe strane. Nadam se da ću biti dobar posrednik.
U Srbiji se dosta govori o osobama sa invaliditetom i njihovom položaju u društvu. Postoji li poruka za njih i kakva je situacija u Americi kada se radi o osobama sa invaliditetom? Mogu li da ostvare sva prava i da li je manje barijera nego kod nas?
Onoliko koliko je meni poznato, situacija u Americi je bolja, jer su zakoni u toj oblasti bolji. Pored novčane socijalne pomoći, postoji i posebno zdravstveno osiguranje, što je ogromna stavka u budžetu američkog građanina, zatim razni drugi vidovi finansijske pomoći, umanjenja računa, kreditnih uslova i slično. Osim toga, sama infrastruktura je svuda prilagođena njihvim potrebama i neometanom kretanju. Ipak, mislim da je najveća razlika u postojanju i načinu rada velikog broja neprofitnih organizacija za osobe sa invaliditetom, koje se finansiraju prvenstveno od donacija. U njima radi veliki broj volontera, alii profesionalaca. Najviše mi se dopada njihov rad na profesionalnom osposobljavanju i zapošljavanju osoba sa invalididtetom, a posebno kreiranje usluga i radnih mesta u okviru takvih organizacija. Tako ostvareni prihodi se ulažu u nove programe koji su usmereni ne samo na osobe sa invaliditetom, već i na njihove staratelje, pomažući im da lakše obavljaju svoju funkciju, ali i dajući im malo slobodnog vremena preuzimanjem njihovih štićenika na čuvanje. To može biti višečasovni boravak u takvoj ustanovi, celodnevni, a u toku leta i višednevni sa spavanjem, pri čemu se osmišljavaju specijalni programi za takozvane letnje kampove.
Što se tiče poruke, prenela bih je kroz jedno svoje iskustvo. Pre par godina sam morala ne jednu zahtevnu operaciju. Ishod se nije mogao znati pre samog zahvata, a ja nisam znala kako će se moj život odvijati nakon toga. Operacija je trajala preko 5 sati. Pošto je završena, ja sam se na trenutak probudila, tek toliko da saznam da je sve dobro prošlo. Nastavila da spavam sve do narednog jutra. Kada sam se probudila uzela sam daljinski i uključila televizor, ali je ton bio potpuno utišan. Emitovao se neki jutarnji program i na ekranu se pojavila slika preko koje je prelazio kajron (tekst) „Jelena is back!“ (Jelena se vratila!). Protrljala sam oči, misleći da ne vidim dobro, ali i dalje je pisalo isto. Brzo sam pojačala ton i shvatila da u emisiji govore o pevačici Seleni Gomez, a da su ispisujući njeno ime greškom umesto „S“ stavili „J“! Zamislite kakva je to poruka za mene bila! Od tada mi se toliko neverovatno lepih stvari desilo. Zato je moja poruka da život ume da bude naporan i stresan, ponekad naizgled besmislen, ali ako mu date šansu iznenadiće vas prijatno kada to najmanje očekujete. Nema odustajanja. Svako ima neku malu ulogu kroz koju pruža doprinos celom čovečanstvu i ne postoji iko ko je neprekidno srećan. Treba pronaći svoju ulogu, shvatiti je kao sopstvenu misiju i uživati u tome.
