Život sa invaliditetom je borba. Borba od koje sam nekada zaista umorna – fizički, psihički, emocionalno, u svakom mogućem smislu.
I ovde ne mislim na zdravstvene izazove koje je donela moja povreda ili bilo kakve razlike u funkcionisanju, jer sa time prostom živim.
Borba je nepristupačnost i onemogućavanje na svakom koraku, gomila predrasuda u svakom aspektu života. Borba je konstantno dokazivanje da si ljudsko biće. Borba je pokušavati da utičeš na svest društva koje godinama, decenijama, pa i vekovima unazad, vidi invaliditet kao nešto užasno. Borba je promena “nevažne” terminologije od koje svi problemi zapravo i kreću. Borba je konstantno vaganje da li biti smatran previše osetljivim ako ukazuješ na probleme ili samo ćutati iako znaš da problem postoji. Borba je doći do toga da si samo čovek, a ne superheroj ili jadan.
I znam da zapravo ni nemam izbor, jer su sve te borbe deo mog života. Pa zato kada dođu dani da se zapitam dokle više, kada imam jedino snage da se isplačem, kada ni ne znam šta i kako dalje, trudim se da podsetim sebe da ipak sve borbe nisu borbe sa vetrenjačama, iako ume da deluje tako.
Autor: Milica Knežević