Foto: Lična arhiva
Ivan Fece ili jednostavno Firči, naš proslavljeni bubnjar, posle New York faze koja je trajala više od 20 godina, poslednjih godina zaokuplja našu javnost više kao medijska ličnost a manje kao istaknuti muzičar.
Firči je potvrđeni umetnik, harizmatična ličnost, vešt u elokvenciji I deskriptivnom govoru, ima šta da kaže I kazuje uglavnom na vrlo zanimljiv način.
Firči je, ipak,pre svega i iznad svega muzičar.
Šta je Firči bilo presudno da se, i pored svih ostalih talenata, nađeš u muzičkim vodama?
Firči – Nisam ja imao mnogo izbora. Moj deda, tatin tata, je bio violinista. Imao sam svega pet godina kada je došao I rekao: “Mali od sutra kreće u muzičku školu.” Tako sam ja završio violinu. Tako sam krenuo u muzičku školu i svirao gitaru. A pošto su svi u školi bolje od mene svirali gitaru, a niko se nije prijavio za bubanj, ja sam rekao: E pa ja ću da sviram bubanj. Tako je bubanj pobedio gitaru.
A onda, sa svega 12 godina, svirka u bendu “ Hush”. Je li to bila sreća, ili rezultat napornog rada?
Firči – Ma ne. Meni je profesorica u školi dala nalog da napravim školski orkestar. Orkestar se na početku zvao “Alfa”, pa smo mu potom ime promenili u “Hush”. Tu je bio I moj prijatelj Zoran Bulatović, koji je kasnije sa mnom svirao u “Luni”. Zajedno smo otišli I u Ameriku. Prvi bend je, zapravo, nastao dok sam još bio klinac.
Usledili su bendovi “Luna”, “Džakarta”, “EKV”…
Firči- Bilo je puno sitnih bendova između, tek je onda usledila “Džakarta”, pa “Katarina druga”,pa EKV.
Foto: Lična Arhiva
Koji od ovih bendova je bio najzaslužniji za tvoj uspeh?
Firči – Pa ja. Ja sam najzaslužniji za moj uspeh. Moj rad i trud.
Često u intervjuima potenciraš da je Slobodan Tišma čovek koji je “ofarbao tvoj život svojim stavom, jezikom i prisustvom”.
Firči – Pa da. On je dosta stariji od mene. Četrdeset šesto godište, ja ՚72-go. Kada smo počeli da radimo svi smo gledali u njega, kao u veoma iskusnog čoveka i učili. A njegovi tekstovi, njegov stav, sve što nam je pokazao odisalo je nekom sofisticiranošću…..tako da su u poređenju s njim svi ostali rokenrol fazoni bili malo profani. Tišma je doneo ono što je prava patina. Ja ne volim humor u rokenrolu, a kod Tišme toga nema. To je meni u nekim ranim danima puno značilo i za to sam mu doživotno zahvalan.
Zašto si onda, kada je sve tako lepo krenulo, otišao u Ameriku?
Firči- Nisam ja otišao u Ameriku zbog ne znam čega. Svi mi muzičari smo u nekoj avanturi. Slučajno smo svirali s nekim amerikancima u Novom sadu i jedne večeri odlučismo – pa ajmo i do Amerike. Otišli smo u Ameriku iz avanture, ne iz potrebe. Imaj u vidu da se sve to događalo rane ՚88. godine, kada se nije naziralo ništa od ovih budalaština 90-tih godina. A kad jednom nogom kročiš u Njujork, onda se teško vraćaš.
Foto: Lična Arhiva
Verujem da si u jednom trenutku bio i srećan što si pobegao od, kako reče, budalaština.
Firči- Pa znaš, to nema veze s tim šta radiš. Da li si muzičar, ili štogod drugo. Ja sam u duši pacifista i ne interesuje me ništa od tih “puškoidnih gluposti” tako da sam bio srećan što sam tamo, dok je ovde “cvetalo veselje”.
Odakle ti ideja da sam napraviš bubanj?
Firči – Malo ljudi zna da originana ideja nije moja. Ona je potekla još pre 500 godina od Leonarda da Vinčija. Trebalo je samo pogledati crteže i videti šta su ljudi onda radili. Ja sam samo malo doradio i usavršio ono što je uradio Leonardo da Vinči.
Je l՚ bubanj bio inicijalna kapisla da se napravi kompanija “Firci Drums Corporation” ili se to prosto desilo?
Firči- Desilo se. . Ja čak nisam hteo da to radim kao neki biznis, ali su me društvo i familija naterali da krenem i ja sam nekako pola u htenju, pola u inerciji negde 90-tih počeo tu priču. I eto, do dan-danas se to održava i prodaje širom sveta. Proizvodi se u Novom Sadu u ovom trenutku i šalje na sve kontinente .
Foto: Lična Arhiva
Kako je žveti u Americi – bolje ili…
Firči – Bolje. Tačka.
A zašto si se onda vratio u Srbiju?
Firči – Čovek je sa sobom dobar gde god da je. Jas am to u mojim godinama odlično shvatio. Nema dobrog mesta ako ti nisi sa sobom dobar. Postoje stvari koje mi strašno fale od Amerke, ali postoje i stvari koje su mi tamo falile iz Srbije. Okvirno gledano to više nije moja zemlja, već gomila smešnih državica – tako da je to malo komplikovan odgovor.
Kako ti se čini muzička scena Srbije u ovom trenutku? Uznapredovala, ili ostala tamo gde si je ostavio kada si krenuo u Ameriku?
Firči – Aaaaa, to je već problem da se odgovoori na relativno korektan politički način. U svakom slučaju je nazadovala, zato što je cela priča ista kao i celo društvo. Svi smo otišli 50 godina unazad i sada nam se više sviđa kremen, nego upaljač. Moja nada je da će u tom užasu iz opšteg bola da se rodi neko ko je bolji od ostalih. Ove godine sam ja jedan od članova žirija za nagradu “Milan Mladenović”. Preslušao sam 197 pesama i to sam vrlo pomno slušao više od mesec dana. Prilično sam razočaran prosekom. Dovoljan je jedan, jedan da naiđe dobar. Jedna šibica zapali vatru, nije ti potrebna baklja. Ovde se to još ne nazire. Ocena može da bude: korektno. Postoje stvari koje ni ti ni ja ne umemo da objasnimo. To je taj osećaj, to je ono nešto što učini da se naježiš, a ja se još uvek nisam naježio. Šta znači korektno i dobro? Pa toga ima koliko hoćeš na jutjubu. Tona i po svega. A na koliko stvari se naježiš? Pa na jednu, naravno.
Hoćeš li se, možda, vratiti na muzičku scenu?
Firči – Muzičar je muzičar do kraja, ali ja do sada nisam imao ni situaciju ni okolnost da se to desi. Tu i tamo uskočim, odsviram, doradim, uradim… I mogu ti reći, tu odakle je rokenrol potekao, tu je sve u savršeno dobrom stanju. A oni što misle da će nešto da se desi, a ništa ne čine da se desi, zalutali su u pogrešnoj ulici. Sa ovim silikonskim budalama koje kmeče na sceni, teško. Stvari se ne dešavaju preko noći, zato se i postoje dekade. Dvadesete, tridesete, šezdesete…imale su svoje vreme i svoje dekade. Samo što dekade kod nas traju 30 godina.
Foto: Lična Arhiva
Ovo je portal namenjen osobama sa invaliditetom, pa Vas molim da mi kažete kako ih gledate, i jeste li ikada razmišljali o njima. Bili ste u Americi, imali priliku da vidite i uporedite stvari.
Firči- Ja ću ti malo opširnije to opisati. Lično sam 10 godina imao vrlo uspešan Kulturni centar u Novom Sadu. Prvo što me je šokiralo, kada sam pravio celu priču i napravio velike toalete za osobe sa invaliditetom, bio je komentar nekih ljudi: “Ma šta će ti bre to, gubiš dragoceni proctor na gluposti.” Bio sam šokiran, ne zato što sam ja eto nešto naučio u Americi, već je to što sam uradio bila elementarna ljudskost. Zato što su među osobama sa invaliditetom naši prijatelji, drugovi, rođaci, to su ljudi koji su vrlo često mnogo sposobniji od ovih koji umeju da trče.
U tom Centru smo imali gomilu programa usmerehih u tom pravcu i namenjenih tim osobama. Sa ponosom mogu da kažem da smo uložili veliki napor da se to podrži i digne na nivo koji zaslužuju naši sugrađani, koji spadaju u grupu osoba sa invaliditetom.
Evo, sada se konačno vidi da smo počeli drugačije na njih da gledamo. Paraolimpijske igre naši ljudi, koji tamo dobijaju medalje, čuje se za njih…
Ali generalno kada bih morao da rezimiram – mi smo jedno opako, odvratno društvo, koje je šovinističko, nacionalističko, mačoističko, fudbalersko… mi smo nažalost društvo velikog broja takvih budala, što se odražava i na osobe sa invaliditetom.
Ja sam inače od najranijih dana u ovoj temi , u društvu takvih ljudi. Zato biram reči kako ne bi sve zvučalo patetično kada kažem da sam zaista uvek ulagao maksimalne napore da ta priča u Srbiji zaživi.
Eto, imali smo jednom prilikom nameru i žellju da napravimo prvi koncert za gluvoneme. Dizajnirali smo specijalne školice, čitava ekipa je ušla sa fantastičnim idejama, želeli smo da izvedemo “Odu radosti”… i? Odbili su nas. Sve pare su dali guslarima.
Niko, brate, ništa ne radi na tom planu. To vidiš na svakom koraku. U autobusima, prelazima, na semaforima. Neke naznake dobrih namera postoje, ali je sve tako minorno, da se čoveku čini da su te osobe zaista nevidljive.
Autor: Gojko Agatonović
