Autor: Gojko Agatonović
Foto: Bora Đorđević, privatna arhiva
Za razgovor sa Borisavom Đorđevićem, frontmenom i osnivačem „Riblje Čorbe“, nije potreban uvod. Dovoljno je reći samo Bora Čorba. Istorijski datum za rokenrol u ex Jugoslaviji je 15. avgust 1978. godine kada su se u 15 časova u beogradskoj kafani „Šumatovac“ sastali Bora Đorđević, basista Miša Aleksić i gitarista Rajko Kojić. Na ovom sastanku je osnovana najveća beogradska i najveća rok grupa svih vremena na prostoru bivše Jugoslavije.
Ko je ustvari Bora Đorđević? Roker, kompozitor, pesnik, frontmen „Riblje čorbe“, političar… Nešto od toga, sve ili pomalo od svega?
Mislim da sam umetnik. Član sam udruženja muzičara, UKS, udruženja novinara… Politikom sam prestao da se bavim. Verovatno sam svaštar ali, slobodno mogu da kažem uspešan u svemu.
Pre tri godine ste objavili knjigu „Pusto ostrvo“ za koju ste dobili Andrićevu nagradu koju dodeljuje Andrićev institut u Višegradu. Koliko Vam to znači i da li je to konačno dokaz da ste pesnik, a ne samo tekstopisac?
Velika nagrada „Ivo Andrić“ je samo jedna od književnih nagrada koje sam dobio, ali verujem, najznačajnija. Velika je čast dobiti nagradu od umetnika i intelektualaca takvog kalibra kao što su Matija Bećković, Emir Nemanja Kusturica, Muharem Bazdulj… Verujte mi da ne mogu da nabrojim sve književne nagrade… „Zlatno pero“ (Smederevska jesen), „Branko Miljković“, jedna od Disovih nagrada, „Radoje Domanović“ za satiru, „Brankova nagrada“ u Sremskim Karlovcima… Dakle, posle 10 objavljenih knjiga i toliko nagrada, mislim da mirne duše sebe mogu da smatram pesnikom.
Album „Da tebe nije“ posvetili ste supruzi Dubravki koju ste dugo krili od javnosti, a sada se pojavljuje na omotu albuma kao tetovaža?
Obično ne odgovaram na pitanja privatne prirode, ali mogu da potvrdim da je album posvećen mojoj ženi i zbog toga je tako i uspešan.
Foto: Bora Đorđević, privatna arhiva
Džoni Štulić je jednom rekao: „Kakvo je društvo, takva je muzika. Muzika ne može da se gleda van konteksta društva.“ Izvinite što citiram Štulića, ali me je podstakla ova njegova konstatacija. Kako Vi gledate na ovo poređenje?
Dobri Džoni je u ovom slučaju verovatno u pravu. Dokazaćete mi da nije onog momenta kada mi otpevate (tečno i sa kompletnim tekstom) neki od velikih hitova Bube Korelija.
Pesme „Riblje čorbe“ su slušane zbog tekstova koji su nastali iz Vašeg pera. Vaši tekstovi su opori, nema ulepšavanja i glamura, donose slike sa socijalne i ekonomske margine, pišete o prodaji dostojanstva, slikate stvanost bojom istine. Mislite li da je tajna Vaše popularnosti baš u tim tekstovima i tome šta oni poručuju slušaocu?
Svakako da su tekstovi jedan od segmenata koji su doprineli popularnosti „Riblje Čorbe“. Pre nas niko nije pevao ništa slično. Ne treba zanemariti ni više nego kvalitetnu svirku. Možda je tajna u tome što na svakoj svirci, bilo u Maloj Sugubini ili Njujorku, dajemo sebe stopostotno. Na svakom nastupu ginemo kao da sviramo poslednji put u životu pred samo pet ljudi ili pred pet miliona ljudi. Sa koncerta „Riblje Čorbe“ niko nikada nije otišao nezadovoljan.
Pada mi na pamet „Lutka sa naslovne strane“ koja je postala zaštitni znak benda pre mnogo godina. Sećam se i koncerta u Areni 2009. godine. Kada ste počeli da svirate tu pesmu publika je spontano počela da peva. Odložili ste instrumente i pustili hor od 20.000 ljudi da otpeva pesmu. Nema puno ni svetskih bendova koji mogu da se pohvale nečim takvim. Da li je „Lutka“ pesma za sva vremena?
To se tada desilo sa „Lutkom“ pa je prešlo u tradiciju. Sada svaki koncert tako završavamo, mada za predviđeni bis sviramo i produženu verziju „Dobro jutro“. Teško je reći koja je pesma zaštitni znak Riblje Čorbe. Mnogima je to „Pogledaj dom svoj anđele“. Ova pesma je čak predlagana i za srpsku himnu.
Foto: Bora Đorđević, privatna arhiva
Sličnu sudbinu je doživeo i „Anđeo“. To je pesma za koju su mnogi rekli da nastaje jednom u nekoliko decenija. Pesmu su u pravo remek delo pretvorili Vaši stihovi puni bola, koji su sa druge strane istovremeno nudili i nadu i utehu. Šta Vas je inspirisalo da je napišite?
„Anđeo“ se nekako pisao sam. Samo sam preneo na papir i pretočio u muziku pažljivo birane reči koje su mi se nametale. O tome kako se „Anđeo“ odvojio od mene i započeo svoj samostalni život imate do detalja opisano u knjizi „Šta je pesnik hteo da kaže“.
Da li su „Pinkove zvezde“ odraz društva u kome živimo? Gde je tu rokenrol? Da li ga je društvo ubilo ili je u pitanju nešto sasvim treće?
„Pinkove zvezde“ su sasvim nešto drugo od rijaliti programa iste televizije. Naročito prve dve sezone kada su u žiriju sedeli ostvareni umetnici, bez obzira kom muzičkom žanru su pripadali, Ceca, Haris, Miroslav, Marina i ja. Tu sujeta nije postojala i svi smo nastojali da, na neki način, ohrabrimo te mlade ljude. Znali smo da oni iza scene umiru od treme i nikako nismo hteli da ih ubijemo u pojam uvredljivim komentarima. Naprotiv, čak i kada su loši, biranim rečima smo se svi trudili da im ukažemo na greške i da im damo volju da nastave. Slične emisije sa problematičnim likovima koji urlaju na takmičare, a pritom ni sami nemaju ni sluha ni morala (čast izuzecima), ne želim da komentarišem.
Bora i politika, kako sada stoje stvari? Da li se viđate sa Vojislavom Koštunicom, o čemu razgovarate, o Ustavu ili o muzici?
Politikom se ne bavim. Sa Vojom Koštunicom sam svakodnevno na vezi i povremeno tračarimo sa velikim zadovoljstvom.
Veliki ste prijatelj sa nekim ljudima koje su osobe sa invaliditetom. Mislite li da su one stvarno to ili je društvo i njima samo stavilo neke zidove koje oni moraju sami da ruše i koliko svi ostali mogu da im pomognu u tome?
Osobe sa invaliditetom smatram apsolutno ravnopravnim sa onima bez tih vidljivih nedostataka. To su moji prijatelji i uvek ću rado pomoći. Mnogo veći problem su moralne nakaze, kojih je svakoga dana sve više.
