Foto:pixabay.com
Pravo na rad jedno je od osnovnih ljudskih prava, koje naravno pripada i osobama sa invaliditetom. Garantovano je dokumentima međunarodnog prava i uređeno zakonima i propisima Republike Srbije. Sve je lepo uređeno, a malo toga sređeno u stvarnom životu.
Svi poslodavci u Republici Srbiji koji imaju 20 ili više lica u radnom odnosu su obveznici zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Novoosnovani poslodavci, u periodu od 24 meseca od dana osnivanja, oslobođeni su zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Odredbama člana 30 i 33 Zakona predviđene su različite mere aktivne politike zapošljavanja osoba sa invaliditetom koje se nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje i u vezi sa tim poslodavcima nude niz pogodnosti koje mogu koristiti, ukoliko zaposle takvu osobu.
Sve je to lepo regulisano Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom još 2010. godine. Sada je 2020, i šta se događa? Odnosno, je li se nešto značajno dogodilo? Teško je to saznati, jer ne postoje ni podaci o zaposlenim osobama sa invaliditetom u međuvremenu, a da ne govorimo o sankcijama koje bi trebalo da trpe oni, koji zakon nisu ispoštovali. Imamo zakon, i to dobar, i čuvamo ga da ga pokažemo nekome, ako bude ustrebalo. To i činimo, uglavnom. Jednako kao što bezbroj puta, različitim povodima, zvaničnici stereotipno iz godine u godinu ponavljaju istu priču – „kako će sve učiniti da osobe sa invaliditetom i u pogledu zapošljavanja budu sagledane na pravi način“. Niko nam, u međuvremenu, imenom i prezimenom ne reče ko je to zaposlen, niko ne pokaza primere dobre prakse ne bi li se drugi na njih ugledali, niko ne pokaza stvarni život, koji je drugačiji od slova na papiru.
Idemo dalje. Kako se prati ispunjavanje obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom? Kontrolu bi trebalo da vrši Poreska uprava. Na mesečnom nivou. Izveštaj bi trebalo da šalje najkasnije do 5. u mesecu za svaki prethodni kalendarski mesec. A obavezu dostavljanja imaju svi poslodavci koji su po zakonu dužni da zaposle osobu sa invaliditetom, bez obzira na koji način izvršavaju tu obavezu. Čine li to? Mislim da ne čine. Strašnije od toga što ne čine je saznanje da na problem gledaju kao na nešto nevažno, i marginalizuju ga. Stavljaju ga na dno svih ostalih obaveza.
U zakonu dalje stoji: „Ako ne ispunite ovu obavezu ili prijavite da je zaposlena osoba koja se ne smatra osobom sa invaliditetom po Zakonu, Poreska uprava utvrđuje obavezu uplate propisanog iznosa Budžetskom fondu za rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Plus novčna kazna od 200.000 do milion dinara za prekršaj, a novčanom kaznom od 10 do 50 hiljada kažnjava se za prekršaj odgovorno lice u kompaniji. Novčanom kaznom od 5 do 400 hiljada dinara kažnjava se i preduzetnik.“
Prvi put čujete? Pa naravno da prvi put čujete, jer malo ko o tome i govori. Malo ko se time bavi (neću reći niko) i malo koga briga za ovaj problem. Osoba sa invaliditetom pa će još da radi? Pa šta ona može da radi i koliko da doprinese? Preskaču poslodavci ovaj problem bez razmišljanja, pa ako ne mogu da pronađu vezu kako bi kaznu izbegli, onda je plate i idu dalje. I vuk sit – i koze na broju.
A da li su na broju? Hoću reći osobe sa invaliditetom nisu dobile ono što traže, što žele i što im je potrebno. Realno gledano svaka osoba sa invaliditetom ne može da radi, ali mnoge mogu. A i te koje mogu su stavljene ispod onih koji u svakodnevnom životu traže posao.
Neću da naglašavam koliko je osobi sa invaliditetom posao potreban. I neću da podsećam da bi se takva osoba mnogo trudila da dokaže da je dobar radnik. I ne bih da podsećam koliko joj je svaki dinar preko potreban. Samo ću da dodam da mnoge osobe sa invaliditetom, trudeći se da pronađu neki posao, rade nemoguće za naše poimanje stvari. Koriste sve svoje potencijale i energiju da bi se dokazali i da bi sebi stvorili kakve-takve uslove za život. Ne luksuzne, kakve mi sanjamo, već egzistencijalne da bi se živelo.
Te stoga – sve naše dobre zakone (a dobri su), možemo da okačimo mačku o rep. Dokle god su samo mrtvo slovo na papiru, koji pokazujemo onome ko nam ga traži, i pravimo se važni zbog napretka u oblasti zakonodavstva i poštovanja ljudskih prava.
Autor: Milena Vidojković
