Autorka: Danijela Jovančić
Foto: Pixabay.com
Tatjana se tog jutra probudila čila i odmorna, srećna zbog novog dana i radosna što će tog lepog sunčanog dana, kako je rekao meteorolog s radija, otići u posetu svojoj sestri koja je živela na drugom kraju grada sa svojim suprugom. Obukla se, umila, očešljala. Čak je i pletenicu isplela, pozvala je Hella da joj donese cipele, crnog labradora, crnjeg i od najcrnje noći, pravi demon sa samog dna pakla, koji je po toj boji svoje dlake i ime dobio. Kako je poreklom Englez mogao je da ima i neko aristokratsko ime, mada bi ga Tatjana nazvala drugačije, na primer Beli ili Žuća, tako da svako, kada ga pozove, može da se nasmeje, a onda i da shvati da ona ne vidi. Doneo joj je brzinom svetlosti, brzinom kakvom se obično i kreće „radni pas“, a naročito voljeni Hell, najbolji, skoro pa i jedini Tatjanin prijatelj, njene omiljene sive baletanke, sive baletanke „crvene boje“, šalila bi se sama na svoj račun uvek kad bi joj neko pohvalio cipele, slepa od rođenja, neznajući ni kako izgleda ta boja, ali je uvek znala kako izgleda Hell, crn je kao i mrak u koji je obojen njen život. Pomazila ga je po glavi i poljubila u pametno oko, a na svoje oči stavila crne naočare, uzela svoj beli štap u jednu, Hellovu uzicu u drugu ruku i krenuli su do autobuske stanice. Polako, onako kako su navikli, hodali su nogu uz nogu, pazeći da slučajno ne poremete hod nekom drugom, stigli su na autobusko stajalište. Hell je to video, a Tatjana je to osetila preko uzice kojom su bili povezani kao pupčanom vrpcom. „A sada čekamo dvadesetšesticu”, rekla mu je to na uvo znajući da će je razumeti i pročitati ono što ona ne može.
Nisu dugo čekali. Autobus se pojavio i vrata su se otvorila tik ispred Tatjaninih nogu. Štapom je napipala stepenice, i taman je zakoračila u unutrašnjost (ustajali miris ju je zapahnuo), kad je vozač povikao: „Izađite napolje sa tim psom!“. Mislila je da zbog gužve on ne vidi da je u pitanju pas vodič, pa je pokušala da mu objasni, ali je on samo zaustavio vozilo. Nije želeo da nastavi vožnju dok ne izađu ona i Hell. Ubrzo je još oko stotinak glasova, koliko je otprilike čula, počelo da je verbalno napada i da je tera iz autobusa. Da sve bude još gore, putnici koji su se zadesili u autobusu nisu stali u njenu odbranu, već su čak probali i da je nateraju da izađe.
Jedni su je psovali, drugi tražili da izađe. Skoro svaki putnik joj je rekao da žuri, vraća se sa posla, ide na posao, po dete, čak je i za izlazak iz autobusa čula i argument: „Nosi šešir? Pazi ti nju, pravi se da ne vidi, a šešir je metnula na glavu… dama!“. Nije ih razumela, pa zar ako je invalid, ne sme da bude dama? A onda se uplašila i za Hella, uplašila se kako je njemu, kako on podnosi viku i dreku. Na njega niko glas nije podigao, a sada odjednom stotine ljudi bi da ih razapnu na krst. Nepravda je jako zabolela. Ne ona naneta njoj, već njenom psu, i svi ti njihovi argumenti što Hell treba da leti iz autobusa, kao na primer taj što ne nosi brnjicu, mada je zakonom određeno da psu vodiču ona i ne treba. Morala je da siđe da ne bi Hell patio, a on je samo razmišljao: „Bože hvala ti što si nas spasio onog pakla, mada iskreno i ne znam šta imaju protiv mene kada sam ja i kulturniji i lepše mirišem od njih…“.
