Foto: Lična arhiva
Sportske aktivnosti su značajne za svakog pojedinca, za osobe sa invaliditetom posebno – u fizičkom i psihosocijalnom smislu.
Da bi se osobe sa invaliditetom uspešno mogle baviti određenim sportom, rekreativno ili profesionalno, neophodno je da se naprave određene adaptacije u samom sportu i njegovim pravilima.
Adaptirani sport podrazumeva modifikaciju nekog postojećeg sporta ili kreiranje novog sporta koji odgovara potrebama pojedinaca sa invaliditetom.
Ivan Popović je prvi u Nišu, ako ne i u zemlji otvorio Fitnis centar za osobe sa invaliditetom “Akademik”, u kojem je sve prilagođeno njima, a istovremeno mogu da se druže i sa osobama bez invaliditeta.
Čitava priča o otvaranju Fitnis centra za osobe sa invaliditetom ima i svoju pozadinu. Ivan je imao viziju, ali pokretačka snaga bio je njegov brat Igor Ilić, profesor sporta i fizičkog vaspitanja u Leposaviću, koji je Ivanovu viziju pretvorio u veoma lepu priču.
Moj prvi susret sa osobama sa invaliditetom bio je susret sa Golbal reprezentacijom Srbije. Ja sam se oduševio njihovom energijom, i video da – uprkos nekim stereotipnim razmišljanjima da su to drugačije osobe – nije tako. Gledao sam slepe i slabovide osobe koje trče na terenu, kao da vide. Odmah sam se zaljubio u taj sport i krenuo da radim sa slepim i slabovidim sportistima. Pozvao sam ih u moju teretanu, da se i tu oprobaju, i ispostavilo se kao pun pogodak.
Nakon toga usledio je Ivanov odlazak u Litvaniju, na usavravanje za rad sa slepim i slabovidim osobama, jer tamo postoje jako dobri stručnjaci za rad sa sportisima, osobama sa invaliditetom.
Igrom slučaja pored mesta gde sam stanovao prolazile su stalno osobe u kolicima, koji su išli u teretanu. Krenem ja jednog dana za njima da vidim o čemu se radi. Njih petnaestak sa raznim vidovima invaliditeta vežbaju. A tu nisu samo osobe u kolicima, već i osobe sa raznim drugim vrstama invaliditeta, i svi vežbaju i istom Fitnis centru. I tu je moja vizija počela da dobija okvire realnosti.
Foto: Lična arhiva
Ivan je zamolio da volontira u tom centru kako bi stekao znanje i iskustvo, ali je dobio posao jer su videli da je dobar u onome što radi, i da radi od srca. Za njega je to bio veliki podstrek kako bi koliko sutra napravio nešto slično u svojoj zemlji i svom gradu.
Ja sam imao sreću da učim od ljudi koji spadaju u najstručnije na svetu u ovom poslu, iz različitih zemalja. Tu je pokrenuta i priča o radu sa decom sa autizmom, u kojoj sam bio pohvaljen i ponuđeno mi je da upišem doktorske studije na Univerzitetu u Virdžiniji. Nisam prihvatio, ali to je bila velika motivacija da nastavim da radim, na svoj način. Zato što sam imao neku svoju viziju kako i na koji način treba raditi sa tim momcima i devojkama sa invaliditetom. Posebno kada je reč o devojkama, jer se kod nas ovde u Nišu one stide da dođu u Fitnis centar.
Foto: Lična arhiva
Prednost Ivanovog Fitnis centra u Nišu je u tome što tu zajedno vežbaju osobe sa invaliditetom i osobe bez invaliditeta. Ivan je i o tome razmišljao. Napravio je koncept koji omogućava da sprava za vežbanje bude multifunkcionalna. Drugim rečima, uspeo je u svojoj zamisli.
Ono što mi je najdraže od svega je što svako ko dođe u Fitnis centar “Akademik” obavezno kaže “Sviđa nam se ovde, jer je atmosfera domaćinska”. Da ne govorimo o tome da smo pružili mogućnost za inkluziju na delu. Osobe sa invaliditetom se više ne osećaju drugačijim. Druže se i vežbaju zajedno sa osobama bez invaliditeta.
Foto: Lična arhiva
Uklanjanje barijera za osobe sa invaliditetom ne znači samo uklanjanje arhitektonskih barijera. Znači i uklanjanje stigma i njihovo uvođenje u sve normalne tokove života, prilagođavajući život njima, a usput se i ove osobe prilagođavaju životu. Sport je samo jedna, ali veoma važna aktivnost za njih.
Lepa priča, priznaćete. Priča koja dokazuje da se sve može kad se hoće, i kada se sve kockice u mozaiku poslažu. Pre svega kada je onaj, ko odluči da se bavi ovim poslom, u potpunosti posvećen tome bez stavljanja profita na prvo mesto.
Ivan Popović se je školovao za rad sa osobama sa invaliditetom, ali važnije od toga je njegovo razumevanje i želja da pomogne u svakom smislu. I fzičkom, i psihosocijalnom. I da se osobe sa invaliditetom u njegovom Fitnis centru osećaju jednaki sa svima ostalima. To je i suština inkluzije, zar ne?
Autor: Milena Vidojković
