Foto: Lična arhiva
Kreatorka jedinstvenih proizvoda od kože, koji se prodaju širom sveta, Eva Breznikar – podelila je svoju životnu priču sa nama. O modi, sportu, muzici, ali i osobama sa invaliditetom, sa kojima se druži.
Životni moto uspešne žene, mogao bi biti i moto svakog od nas.
Ja ne znam Eva od čega bih počela u razgovoru sa Vama. Odlučila sam da krenem od onoga što ste danas, od posla kojim se bavite, a koji je vrlo kreativan i doneo Vam je slavu.
Eva Breznikar: Sve je počelo bez nekakvog planiranja, samo sam pustila da stvari idu kako idu. Nešto je bilo u meni i trebalo je to izvući i pokazati svetu.
Bila sam dugo godina u svetu muzike, a onda sam uspela uhvatiti onu muzu, koja mi je pomagala da pišem tekstove za pesme. Okrenula sam se ručnom radu. Ljudi u mom okruženju su bili zapanjeni, budući da su znali da sam završila dva fakultete – novinarstvo u Fakultet za sport i plivanje. Nije me to pokolebalo, nastavila sam sledeći svoje misli i ideje. Oduvek sam bila takva, kada verujem u nešto, niko me ne može pokolebati i zaustaviti. Mada, moram priznati, mnogo je lakše kad se ima podrška okoline.
Pretpostavljam da nije bilo lako spojiti muziku, plivanje i ručni rad?
Eva Breznikar: Nije lako početi nešto novo, pogotovo ako se to nešto mnogo razlikuje od tvojih primarnih interesovanja. To je kao da si odlučio da plivaš, a ne znaš koliko rastojanje treba da preplivaš, niti koliko je voda duboka. Plivaš u nepoznato.
Nešto u meni je guralo napred, počela sam stvarati ručne radove i stvarno mi se dopalo to što izlazi iz moje radionice. Ostajala sam ponekad tamo čitavu noć, neretko sam zaboravljala i da jedem. Moj trud se isplatio. Počele su da stižu nagrade. Prvu sam dobila sasvim slučajno na najvećem Sajmu za ručne radove na svetu, u Milanu. Klupko se odmotavalo dalje. Dobila sam plaketu grada Ljubljana za najbolji butik u gradu. A onda su u moj butik počele da svraćaju poznate ličnosti, jer su tu mogle da pronađu stvari koje se ne mogu kupiti ni u jednom drugom butiku, i koje ne može svako da ponese. Budući da volim da putujem, ja sam na neki način bila svoj pokretni marketing u raznim zemljama i gradovima. Ljudi su me zaustavljali na ulici i pitali gde sam to kupila.
Foto: Lična arhiva
Moje samopouzdanje je raslo. Dogodilo se da moji proizvodi imaju bolju prođu u Parizu, Berlinu, SAD-u, zato što u tim svetskim metropolama ljudi vole „otkačene stvari”. Milano je, ipak, broj jedan za „otkačeni fashion”. Mada se i Ljubljana poslednjih godina menja. Sve je više dobrih, drugačijih, unikatnih stvari koje ljudi prihvataju i nose. Jako sam srećna što se ručni rad vraća na velika vrata.
Nikada nisam težila izradi klasičnih stvari, koje svi imaju. Čak nisam ni gledala šta rade. Samo sam sledila svoje misli i ideje i konačno došla do saradnje sa „Guns n and Roses” i „Panterom”.
Danas radim različite stilove za različite ljude, jer uvek personalizujem svaku stvar. Ne možeš ti napraviti isti kaiš za gitaru za „Guns and Roses” i za nekog izvođača zabavne ili narodne muzike. To je moja prednost u odnosu na druge. Brzo pročitam ljude, ukapiram njihov stil i za par minuta znam šta je za njih. I to što proizvedem, bude stvarno samo za jednog čoveka, i ni za koga više.
Odatle proizilazi moja velika ljubav prema ovom poslu i nikada mi nije teško da idem u radionicu i tamo provdem mnogo vremena. Jer to što radim – više je od proizvodnje i prodaje, to je moj način da izmamim osmeh kod ljudi, da im ulepšam dan, da im moje stvari budu poslastica napravljena samo za njih.
Ljubljana je u određenom trenutku postala „pretesna” za Vas?
Eva Breznikar: U malom gradu ljudi nemaju običaj da ponesu ekstra stvari na sebi, sve im se to čini previše otkačeno. Ako, recimo, uporedim Beograd i Ljubljanu – u Ljubljani se ekstra stvari nose samo u specijalnim prilikama, u Beogradu je specijalna prilika svakog dana. Od 10 devojaka u Beogradu, 9 je ekstra doterano sa nekakvim ličnim imidžom na sebi. U Ljubljani bi to bile 2 devojke, od 10.
Da ne govorim o Berlinu ili Los Anđelesu, gde vole nositi „jake” stvari, gde se od svega napravi fashion…..kod nas u Ljubljani ćete najčešće čuti: „Stvarno mi se mnogo sviđa…..ali, jooooj…..ne mogu staviti to na sebe. Šta će reći ljudi?”
Zato je inostranstvo bio logičan korak u mom poslu. Moja filozofija je: najvažnije je da čovek ima i nosi ono, što sam želi i oseća da mu pristaje. Obuća, odeća, sve što na sebe stavimo – samo je pretvaranje naših želja u realnosst. I, dobro je kada uspemo da u svim oblastima života uvežbamo da slušamo sebe.
Sve što radite, radite sami – a uređeno je jedinstveno i unikatno?
Eva Breznikar: Da, sve radim sama. Nema nikakvih crteža, ništa nemam pred sobom. Jednostavno sednem i počnem da radim. Najviše mi znači kada uspem da uhvatim vibracije čoveka i napravim stvar koja predstavlja njega, njegovu ličnost. Mislim da je svaki čovek paket, ono što jeste, on javno pokazuje preko nekih kanala: od odeće i obuće do mimike, pogleda, reči, načina komunikacije, snage i brzine, do odnosa sa prijateljima. Možeš ti kupiti naskuplju obuću, ako je ona u disonanci sa tvojom ličnošću, badava ti sve to. Niko je neće primetiti. Svako mora da ponese ono, što je odraz njegove ličnosti i izgraditi svoj imidž.
Naravno, želja svakog je da izgleda dobro, koliko je to moguće. Lepota s ovim što govorim nema veze, u pitanju je harizma i stil. Koju imaš, ili nemaš. Uostalom, život nije utakmica u lepoti. Život je suptilni miks vlastitih osećanja, realizovanih na pravi način – kroz stil i harizmu. Prava lepota je zapravo – zadovoljan čovek. A čovek je zadovoljan samo ako ponese ono što proističe iz njegovog srca i želja.
Foto: Lična arhiva
Sada ćemo se vratiti korak unazad. Na muziku koja je bila vaša velika ljubav i gde uspesi nisu izostajali.
Eva Breznikar: Muzika me je povukla kada sam počela studirati. Napravila sam svoj ženski pop rok bend, sarađivala sa pozorištem, pisala tekstove i za sebe, ali i za druge izvođače. Na kraju sam sarađivala i sa grupom „Laibach”, kao prateći vokal i perkusionista. Punih sedam godina sam radila sa njima i to je jedno jako dobro iskustvo. Svirali smo u Beogradu, Nišu, Novom Sadu. Mnogo sam tada naučila, ali mi je „život sa koferom” postao težak u određenom trenutku. I tu je bio kraj muziciranju.
I konačno plivanje, koje predstavlja početak Vašeg životnog puta. Nisu Vas badava u vreme EX-Jugoslavije nazvali „čudesnim dijetetom jugoslovenskog plivanja”.
Eva Breznikar: Sećam se dobro 1988. godine na Vračaru. Tada sam prvi put kao mala devojčica otplivala jugoslovenski rekord na 100 m mešovito. Zato mi je Beograd u srcu otkada pamtim. Plivala sam oko 7 do 8 godina, stekla mnogo prijatelja, a od svega mi je ostalo ono najvažnije o čemu goovore svi ex-sportisti: sport te promeni, ulije ti neku unutrašnju snagu, koju koristiš u mnogim stresnim situacijama u životu. A to je nešto, što je vrednije od bilo kakvih rezultata. Rekord će pre ili kasnije umesto tebe postići neko drugi, ali tebi ostaje karakter, snaga da se snalaziš i ne odustaješ u teškim situacijama. Kada mi je teško uvek se setim onog osećaja kada plivaš na 400 m mešovito, pa dođeš na 300, 350 …..i čini ti se ne možeš više. A onda prisiliš sebe da ideš dalje, i stigneš do cilja.
A ono, što sam ja shvatila kao poentu Vašeg životnog puta je moto: Nikada ne odustaj!
Eva Breznikar: Pa, i ja sam samo čovek. Iza mene je puno i lepih i ružnih stvari. Izuzetno sam osetljiva, ali uvek pokušavam i pokušavam iznova, pa ako uspe dobro je. Ako ne, treba odustati. Čovek mora da nauči i da istraje, ali i da odustane ukoliko tako treba i kada treba. Jer život nije bajka, celog života ponešto učimo. Mislim da je najvažnije za sve imati zahvalnost. I za velike, ali i za male stvari.
Foto: Lična arhiva
Ovoga bi trebalo da se svi mi, koji želimo da nešto postignemo, držimo. Posebno oni, kojima je život dodatno otežan, kakve su osobe sa invaliditetom. Vi imate prijatelje među njima. Kako ih posmatrate i šta biste im savetovali?
Eva Breznikar: Na vratima mojeg butika i radionice piše: “You don’t have to be perfect to be amazing” (Ne moraš biti savšen da bi uspeo). Svakoga dana se treba toga setiti. A onda ići dalje, u novi dan. Važno je da u svakom momentu radimo najbolje što umemo, znamo i možemo. I to je sasvim dovoljno.
Autor: Gojko Agatonović
