Autor: Gojko Agatonović
Foto: Goran Petranović Rizo, privatna arhiva
Ime Gorana Petranovića Rize se nekako po prirodi stvari vezuje za „Novi primitivizam“, kulturno-muzički pokret koji je nastao na prostoru bivše Jugoslavije. Početkom 80-ih, pokret je okupio nekoliko sarajevskih grupa na jednom mestu kroz albume Elvisa J. Kurtovića, pa Zabranjenog Pušenja, zatim radijsku, a potom i TV formu emisije omladinskog programa pod nazivom „Top lista nadrealista“. Pokret je ostavio dubok subkulturni trag, ali su tektonski događaji na prostoru ex-yu učinili svoje.
Goran Petranović Rizo prvi je vokal sarajevskog benda „Elvis J. Kurtovich“, koji je uz „Zabranjeno pušenje“ i „Radio nadrealiste“ kamen temeljac „Novog primitivizma“. Devedesetih godina kako Sarajevo i Jugoslavija, tako i članovi ovog pokreta, podelili su se i svako je otišao svojim putem. Neko je ostao u Sarajevu, neko otišao za Zagreb, a Rizu je put doveo do Beograda. Nema više ni Rizinog benda, ali se on nije odrekao „Novog primitivizma“ pa je stari bend zamenio novim „Elvis Jr. Kurtovich“ u kojem su svi stalni članovi, osim njega, Beograđani. Predstavio se publici albumom „Put za Gvantanamo“.
Hajde za početak, za one koji se i nisu baš sretali tako često sa „Novim primitivizmom“, da objasnimo šta je zapravo „Novi primitivizam“ i kako ste se Vi našli u njegovom okviru?
„Novi Primitivizam“ je naš odgovor na Punk. To je muzičko-umjetnički pokret nastao na Koševu, dijelu grada Sarajeva, 1982. godine. Ja sam u pokretu od oktobra 1982., Elvis J. Kurtovich (Mirko Srdić) je duhovni otac pokreta, jer mu je dao ime i napisao dva šaljivo-aktuelna proglasa sa pogledom na tadašnje Sarajevo. Proglasi su glasili: „Hašišarima je odzvonilo i Psujete jedni drugima majku u usta“. Godine 1983. poslije serije koncerata grupe „Elvis J. Kurtovich“ po tadašnjoj Jugoslaviji i Sarajevu, nastaje pokret „New Primitives“ koji je pokrenuo naš tadašnji menadžer i ideolog Malcolm Muharem (Goran Marić), a u pokret su ušle i grupe „Zabranjeno Pušenje“ i „Plavi Orkestar“. Kasnije su se pridružili „Bombaj Štampa“, predstava „Audicija“, i mnogi drugi. Uporedo sa nastankom pokreta na Omladinskom radiju je subotom od 10 i 15 ujutro išla „Top lista nadrealista“ koja je dodatno reklamirala Pokret.
Zanimljiva je priča o imenu grupe koje sti vi kasnije, kada ste iz Sarajeva došli u Beograd, malo modifikovali?
Došao sam u Beograd na početku građanskog rata u Sarajevu i nisam se bavio pjevanjem do 2000. godine. Elvis je ušao u ekipu sa Sexonom u zagrebačko-sarajevskom „Zabranjenom Pušenju“. Ja sam htio, jer se Elvis izjasnio da neće dolaziti u srpski dio Juge (Srbija, Crna Gora, Republika Srpska), a ja opet nisam htio da idem tamo gdje je on, tako da sam pokrenuo svoju varijantu Elvisa u Beogradu, prvo pod nazivom „Elvis J. Kurtovich“, a poslije koncerta u Sarajevu „Elvis Jr. Kurtovich“. Album koji smo izdali je „Put za Gvantanamo“.
Foto: Goran Petranović Rizo, privatna arhiva
Početkom osamdesetih Sarajevo je iznedrilo sjajnu kreativnu ekipu okupljenu oko „Novog primitivizma“, bendova, glumaca, režisera, slikara. Da li je danas moguće da se tako nešto desi?
Nije moguće, jer su lošija vremena i kod nas i u svijetu, a u Sarajevu nedostaju Srbi. Ovaj grad je napustilo 150.000 Srba, tako da je to danas drugi grad…
Odeš li ponekad do Sarajeva?
Pa ja sam bio u Sarajevu prvo 1997. godine na performansu Jusufa Hadžifejzovića na Baščaršijskim noćima, zatim kao glumac i izvođač u Audiciji (Sarajevo) sa Čakijem Čabaravdićem i Ogijem Minkom 2002., a onda i 2011. sa grupom u Domu Mladih na našem koncertu.
Teme na najnovijem albumu „Put za Gvantanamo“ daju sliku jednog novog društva. Ima li pomalo i autobiografije na tom albumu, ono što ste Vi doživeli?
Kako da ne, pomenuo bih i pokojnog Draleta iz Zabranjenog Pušenja (Beograd) koji učestvuje na disku sa tri pjesme. Po meni „Put za Gvantanamo“ je velika ploča…
Tvoj prijatelj dr Nele Karajlić je napisao knjigu. Imaš li nešto slično na umu, i ako bi se upustio u tu avanturu, koji bi naslov dao svom prvencu?
Dr Nele je produktivan i vrijedan, uradio je pet knjiga. Upravo sam pročitao Solunsku 28 – drugi dio. Ja pišem tekstove i muziku, radim svaki dan od početka pandemije. Objavio sam zbirku pjesama „50 zlatnih“ 2006.godine…
Foto: Goran Petranović Rizo, privatna arhiva
Nastupaš po Srbiji povemeno. Kakva je publika? Ima li razlike kada svirate u nekom većem ili manjem gradu?
Nema razlike, mada je publika u Rock klubovima obavještenija od publike na Moto susretima.
Kuda dalje, kojim putem kreće Riza sada kada smo zatvoreni i nekako se svi osećamo kao ilegala zbog korone?
Nadam se da ću preživjeti koronu i da ću se vakcinisati, jer sam hronični bolesnik, meni ne smeta izolacija. Naprotiv, jedino mi cura fali, ona živi na drugom kraju grada sa svojima. Ako Bog da, krećem u akciju kad se ovo završi, a trebam nastupati i sa dr Neletom Karajlićem po regiji.
I za kraj imaš li poruku za osobe sa invaliditetom?
Pa i ja sam invalid u neku ruku, izgubio sam zdravlje od hedonističkog načina rock’ n’ roll života. Sada imam posebnu vegansku sirovo-kuvanu ishranu i za pripremanje iste trošim jako puno vremena zbog moje bolesne jetre. Nije lako biti invalid, ali čovjek mora znati koliko može i strogo se pridržavati toga!
