Autor: Gojko Agatonović
Dusan Vesic,publicista
Foto Predrag Mitic
Dušan Vesić slovi za jednog od najvažnijih rok novinara Jugoslavije u periodu od 1980. do 1990. godine. Pisao je za gotovo sve relevantne novine i časopise tog vremena promovišući rok kulturu. Bio je urednik za domaću scenu u časopisima Rock i Pop Rock. Bio je direktor festivala zabavne muzike Beogradski šlager – Menadžer (1992–1995). Od 1996. godine bavi se video-produkcijom. Autor je kultnog dokumentarnog televizijskog serijala Rockovnik (40 epizoda) i televizijske serije i filma „EKV – Kao da je bilo nekad“. Živi na relaciji Beograd – Pula. Napisao je knjige o Bijelom dugmetu i Margiti Stefanović.
Ove godine je Vesić objavio treću knjigu „Bunt dece socijalizma“ o prvoj generaciji bendova novog talasa kojom zaokružuje trilogiju o najvažnijim momentima jugoslovenske rok kulture. „Bunt dece socijalizma“ prva je sistematska, detaljna priča o ovom periodu, hronika jednog vremena, uz obilje zanimljivih i manje poznatih podataka. Vesić je u knjizi prisutan u dvostrukoj ulozi. On je i neposredni posmatrač koji je iz blizine pratio novi talas tokom njegovog nastanka, vrhunca i gašenja, a ujedno i pažljivi i odmereni hroničar. Onima pak koji to vreme ne pamte, ova knjiga će pokazati zašto se o tom periodu govori i četrdeset godina kasnije. Novi talas? Kao da je bio juče!
No, u slučaju Vesić sve je počelo sa „Magi- kao da je bila nekad“.
Čini se da je knjiga „Magi-kao da je bila nekad“ čiji ste autor, izazvala komešanje u javnosti jer su porušene mnoge čaršijske priče o EKV-u, Magi, i o ostalim članovima benda?
Ovde decenijama vlada škola mitomanije, koja zamrzava junake u nekom vremenu u kom su nastali i ne dozvoljava im da se razviju, sazru i ostare. To što je prirodno za svakoga od nas, njima nije dozvoljeno. Oni ne smeju da budu takvi kakvi su, iako su samo takvi mogli da budu to što jesu. Oni do kraja sveta moraju da budu takvi kakvima ih vide „čuvari svete vatre“ i svako drugačije tumačenje nečijeg lika i dela dočekuje se „na nož“. A ja sam morao da kažem istinu prvenstveno zato da bi prestale svakakve manipulacije Maginim životom. Onda je to u nekoj meri zakačilo i druge članove benda, mada sam se ja izričito trudio da se ne bavim njima, više nego što je bilo neophodno da bi se Magina priča razumela u potpunosti. Ne znam šta bi bilo da sam se zaista bavio njima.
Čime se knjiga „Magi – Kao da je bila nekad“ izdvaja od svega ostalog što je dosad o njoj napisano?
Knjige koje su prethodile mojoj postavljale su pitanja, ali nisu nudile odgovore. Ja sam morao da ponudim odgovore, inače ne bi imalo smisla da uopšte počinjem. Da li sam uspeo ili ne, to je drugo pitanje, ali sam bar pokušao.
Kako je knjiga nastala, Magi je izabrala Vas, ili ste vi izabrali nju?
Izabrala je ona mene. Teško da bih se ja sam usudio da uronim u tu tešku i na momente mučnu priču. A mislim da znam zašto je baš mene izabrala. Sem što je verovala u moj talenat za pisanje, volela je tu moju osobinu da kažem kako stvari zaista stoje. Ona je bila ista takva.
Koliko nam danas nedostaju ljudi poput Margite Stefanović i Milana Mladenovića, ima li u mladim generacijama bunta i otpora?
Mi smo mala kultura i uvek nam nedostaju kvalitetni ljudi. Meni nedostaju i Vlada Divljan i Čavke, a posle nesreće koja mu se dogodila nedostajaće nam i Koja. Nažalost, nema ljudi koji dolaze za njima. Čini mi se da mladi ljudi danas gledaju da se uvale negde oko vladajuće stranke ili da pobegnu u inostranstvo.
Dusan Vesic,publicista
Foto: Predrag Mitic
Pisali ste i o Bijelom dugmetu. Da li je bilo teško pisati o dva benda koja se toliko razlikuju i sa dva su balkanska prostora?
Ne smemo zaboraviti činjenicu da je Bijelo dugme objavilo prvi album tačno deset godina pre Katarine II. U tom periodu Bijelo dugme je postavilo rock kulturu u Jugoslaviji i trasiralo put da se jednog dana pojave bendovi kao što je EKV. Mnogi čine grešku pa razmišljaju o Bijelom dugmetu isključivo kroz njegove poslednje godine, (ne)namerno isključujući njihov presudan uticaj u kulturi sedamdesetih godina.
Ako imate ideju o tome šta želite da kažete, onda ništa nije teško. Pogotovo što ta dva benda, u stvari, nisu sa dva balkanska prostora, nego sa jednog. To su naime jedina dva benda za koja se moglo reći da su jugoslovenski u pravom smislu te reči. I da vam kažem nešto što verovatno ne znate: najveći poštovaoci Bijelog dugmeta bili su članovi Ekatarine Velike.
Gde je danas rokenrol, zašto je sve manje bendova u regionu i može li se živeti od rokenrola?
Danas je rokenrol na margini svuda u svetu, pa je i kod nas. Zato nije u modi i zato je sve teže naći ljude za bend. Pogotovo kad se zna da se od rokenrola ne može živeti. Danas od rokenrola žive samo veliki i slavni bendovi. Novim bendovima nedostaju hitovi da bi pošli stopama slavnih prethodnika, a čini se da je za to potrebno više talenta nego što ga imaju.
Radili ste „Rockovnik“ i film „Kao da je bilo nekad“, imate li u planu neki sličan projekat ?
Nemam. Nema nikoga ko bi u to uložio novac, a ja nemam više volje da radim „s koca i konopca“.
Kada bi Dušan Vesić pravio idealan bend, koji muzičari bi svirali u njemu?
Ne pratim više scenu toliko da bih mogao da odaberem muzičare iz aktuelnih bendova. Ali kada bih birao „jugoslovenski bend svih vremena“, tu bi svirali gitaristi Slobodan Bodo Kovačević iz Indexa i Mladen Drljača iz Pro arta, bas bi svirao Slobodan Slobo Kovačević iz Pro arta i grupe More, klavijature Laza Ristovski iz Smaka i Bijelog dugmeta, a bubnjeve Goran Ipe Ivandić, takođe iz Bijelog dugmeta. Pevao bi Dado Topić. Danas ljudi verovatno ni ne znaju za ta imena.
Može li rokenrol da postane edukativna lekcija, koja bi pomogla da se lakše shvate, razumeju i prihvate osobe sa invaliditetom?
Rokenrol je danas bez ikakvog uticaja na stvarnost. Ne treba od rokenrola očekivati nešto što on nije u stanju da da.
