Autor: Milena Terzić
Foto: Dragan Žika Stojanović, privatna arhiva
Možes u „malom ekranu“ biti i 24 sata. Tvoje lice i tvoj glas, mogu biti prepoznaljivi svima u gradu. Mogu se diviti tvojoj elokvenciji, uglađenosti, šarmu, dikciji, spontanosti u razgovoru sa gostima i ko zna čemu još… Ali ako barem jednom u svojoj novinarskoj karijeri, sa običnim, malim, prostodušnim čovekom, nisi podelio ostatke njegovog skromnog ručka, tamo negde u nekoj zabiti, slušao ga i krišom brisao suze, ganut njegovom tužnom i u isto vreme neverovatnom životnom pričom, novinar sigurno postao nisi. Što bi sedma sila rekla, odrodio si se od tople ljudske priče ili nikada i nisi bio njen deo. Personifikacija čoveka, da, prvo čoveka pa tek onda novinara, koji je dobar deo života posvetio upravo tom malom običnom čoveku, njegovim problemima često nevidljivim za ostali „vrli novi svet“ je Dragan Žika Stojanovic poznatiji kao Žika Promaja.
Radeći posao najpre novinara, potom autora „Promaje“ jedne od najgledanijih emisija u Nišu i mnogo, mnogo šire i kasnije TV voditelja na nekoliko niških televizija, od kojih ga gledaoci možda najviše pamte sa TV5, sretao se često sa osobama sa invaliditetom. Češće na terenu, ređe u studiju. Sreće se sa njima i danas, rado ih poziva i još rađe mu se odazovu i gostuju u njegovim emisijama, koje sa istim onim novinarskim i pre svega ljudskim žarom, sada radi na televiziji „Zona Plus“.
Naočare u bojama i kada je dan siv…
“Uvek je bilo jednostavnije snimiti izjavu negde na otvorenom, na terenu ili nekom skupu. Razlog su naravno bile arhitektonske barijere i to što je osobama sa invaliditetom neophodna pratnja do televizije, odnosno studija i nazad. Kada je reč o osobama koje se kreću uz pomoć kolica, u emisijama uživo, gostovali su mi najčešće Dragana Rodić i bivši direktor Narodne biblioteke Đemba. Na terenu, dok sam snimao ankete i reportaže, uvek sam gledao da upravo osobama u kolicima postavim pitanje, da čujem njihovo mišljenje na zadatu temu, ali i da ih priupitam, da li su zadovoljni odnosom društva i građana prema njima. Uvek me je oduševljavalao njihovo najpozitivnije mišljenje i reči pune hvale za sugrađane, za mlade, za radnike u javnim službama, prodavnicama, javnom prevozu, mada svi vrlo dobro znamo da situacija nije ni izbliza sjajna. Interesantno, za razliku od većine, koji su žurli, jurili, bili u gužvi i nisu imali mnogo vremena za odgovore, osobe sa invaliditetom uvek su imale dovoljno vremena da strpljivo slušaju pitanja i temeljno odgovore na njih. Za razliku od najvećeg broja sagovornika, koji su na sva aktuelna gradska pitanja uvek imali veliki dozu kritike i po pravilu uvek negativne ocene, osobe za invaliditetom uvek su imale mnogo vedrije poglede na aktuelne probleme.”
Neiscrpni izvor optimizma…
“Ma sjajna su moja iskustva sa njima. Ponavaljam, uvek su spremni za razgovor, večito puni optimizma, zanimljivi, sa jasnom pričom i još jasnijom porukom. Najpre lepi maniri, zatim uviđajnost, puno razumevanja i neverovatna srdačnost. Profesionalno gledano, uvek je bilo najlakše dogovoriti intervju, gostovanja, za vrlo kratko vreme usaglašavao bih sa njima teme. Odgovarali bi precizno, bilo kada je reč o seminarima, skupovima, tribinama, na kojima se govorilo o problemima OSI, bilo na šahovskim i drugim sportskim turnirima, danima iz kalendara zdravlja, građanskim akcijama… Za razliku od mnogih, osobe sa invaliditetom i kada govore o problemu, realno sagledavaju stanje u državi, raspoloženje i političara i građanstva koje se hvata u koštac sa rešavanjem njihovih problema. Iako svesni toga da su na neki način stigmatizovani, oni ne postavljaju rokove po principu – ‘sad, odmah i sve’, već znaju da se raduju svakom koraku nabolje. Iako imaju hendikep, čini mi se da imaju mnogo više strpljenja od ostalih.”
Foto: Dragan Žika Stojanović, privatna arhiva
Jelašnička klisura, vojnički pasulj, Zoran Predin, Dragoljub Đuričić, Gale Kerber – uspomene za ceo život…
Da se jednostavno i narodski rečeno, naježiš. I duhovno obogatiš u svakom smislu te reči, Žikinim dogodovštinama sa osobama sa invaliditetom. To iskustvo njegovo, koje prepričava meni, menja u momentu raspoloženje na bolje, otvara oči, vraća negde zaturenu suštinu života, izvlači ispod tepiha sakrivene strahove i razbija ih u param parčad. Pucaju kao mehur od balona ama baš sve predrasude, sve umišljene depresije i alibiji za letargije. Katarzično, životno, hrabro…
“Pamtiću, kako ne… Pamtiću dok sam živ koncerte sa ex-yu zvezdama, koje je organizovani u okviru akcije ‘Uklonimo barijere’. Jedna velika žurka sa vojničkim pasuljeim i lovačkim gulašem u Jelasničkoj klisuri, gde smo se družili sa Zoranom Predinom, Dragoljubom Đuričićem, Galetom i još nekim rokerima iz Niša. Posebno se radujem susretu sa mojim komšijom Mišom Pavlovićem. To je neverotano pozitna osoba, iako se teško kreće, najčešće uz pomoć štaka. On je znao dobro da jaše, da napravi sjajne umetničke fotografije, da vozi auto i da uvek daruje osmehe i zbija šale. Nikada neću zaboraviti film koji sam 2005. godine radio o gospodinu Jankoviću iz Krajkovca. Nije imao šake, nije imao razvijene i funcionalne noge i ruke, ali je zato imao neverovatnu snagu volje i neverovatan talenat za slikanje. Da, slikao je, pisao pesme, sam se brijao, sam ručao, nazdravljao prijateljima, otvoreno govorio o svom životu, zbijao šale i nije dozvoljavao da ga iko sažaljeva. Bilo je to sjajno popodne u njegovom društvu. Sećaću se dugo i snimanja u selu Zdravinje kod Kruševca kod jednog gospodina, koji je posle nesreće ostao invalid, ali koji je upornim radom i zavljajujući ljubavi porodice i okoline, uspeo da nepokretan deo tela ponovo učini pokretnim. Nije prohodao, ali teško da mu iko može izaći na crtu kada je reč o snazi njegovih ruku. Tu je i naša Marina Adamović i sve ono što radi dugi niz godina je nešto čemu se klanjam do poda. Njoj nije potrebna nagrada ’11. Januar’, ona već sada ima svoje mesto u istoriji grada Niša. A sta tek reći za one mlade ljude, korisnike ustanove ‘Mara’, kada dođe Božić ili Vaskrs, pa se onako ozareni i veseli, uhvate u kolo, pevaju, srećni da srećniji ne mogu biti, jer neko je tu, neko im poklanja pažnju, neko ih gleda, sluša, tapše im. Slika koja dovodi do suza. Mnogo je susreta, tokom ovih četvrt veka novinarske karijere, mnogo reportaža, priloga, intevjua. Ovo su oni, kojih ću se posebno sećati.“
Foto: Dragan Žika Stojanović, privatna arhiva
Od sagovornika do prijatelja koji teši…
“Naravno da imam prijatelje među osobama sa invaliditetom, imam više njih. Sad, prijatelji, drugari, drugarice, poznanici, uvek je to diskutabilno. Budu poznanici, pa onda postanemo saradnici od poverenja, a kad sednemo za kafanski sto i jedni drugima nazdravimo, onda naravno i drugari. To je drugarstvo, koje se gradi godinama, to je više od poštovanja, najiskreniji odnos lišen svakog vida patetike. Imam utisak da generalno osobe sa invaliditetom imaju više razumevanja i empatije od ostalih i da im je mnogo više stalo da neguju i čuvaju prijateljstva. Oni će vas uvek razumeti, uvek bezuslovno priteći u pomoć i imati strpljenja da vas saslušaju, a često i teše, iako ste u mnogo povoljnijoj životnoj situaciji – takva su barem moja iskustva.”
Uvek gosti, nikad voditelji…
U Srbiji, barem koliko autoka ovih redova zna, gotovo da nema ili ako ih ima, onda su na nivou statističke greške, osobe koje su u kolicima, a koje rade kao novinari, voditelji, spikeri, montažeri, snimatelj. Daleko od toga da oni to ne žele, ili da nisu spremni da uplove u medijske vode, a da ne spominjem njihove ogromne intelektualne sposobnosti, obrazovanost, informisanost. Iz nekog razloga, i pored svih navedenih kvaliteta, koji često idu visoko iznad sposobnosti prosečnog medijskog radnika, koji pri svemu tome nema nikakvih fizičkih poteškoća, njih na ekranu nema, pa nema.
“Nema ih, jer ih prema nekom mom mišljenju, uglavnom ne žele vlasnici medija. Oni smatraju, iako to nikada neće priznati, da bi svojim hendikepom usporavali tu medijsku mašinu, da njihov učinak ne bi bio veliki, da sa njima ne bi mogli da se ophode kad sa drugima. Takođe smatram i da direktori, urednici i novinari ne bi imali ništa protiv. To pitanje se jednostavno ne postavlja, jer je odgovor unared poznat – ne postoji potreba za radnicima, za taj profil imamo popunjene
kapacitete, nismo u mogućnosti… Naravno, druga je priča kada je reč o projektima i kratkoročnim spacijalizovanim emisijama, gde deo finansijskog kolača pripada i vlasnicima. A da li bi mogli da rade? Pa naravno, moj odgovor je da! U redakciji, kao spikeri, naravno, pre svega toga trebalo bi uložiti taj minimum napora i ukoniti ono malo barijera u tom zatvorenom prostoru. Šta više, smatram da bi njihov učinak bio maksimalan.“
Zastupljenost osoba sa invaliditetom u niškim medijima…
”Naravno, uvek može i više i bolje. Međutim, moje je mišljenje da su niška udruženja najzaslužnija što se glas osoba sa invaliditetom čuje. Zato bi Niš mogao u tom smislu da bude primer za celu Srbiju. Na svim niškim lokalnim televizijama, u jutarnjim, poslepodnevnim i specijalizovanim emisijama, možemo da čujemo dosta toga o problemima osoba sa invaliditetom. Sve niške medijske kuće, širom otvaraju vrata udruženjima, njihovim inicijativama, zajedno sa njima pokreću se i promovišu akcije, izveštava se sa seminara, sportskih takmičenja i proslava. Velika je i pozitivna je uloga civilnog sektora. Što se medija tiče, za ovu priču i ovu problematiku, moje je mišljenje, da su otvoreni, čak i za teme koje nisu po volji vlasti. Ono što nedostaje je možda specijalizvana emisija, koja bi svakodnevno izvestavala o aktivnostima svih udruženja, najavljivala događaje, pružala servisne informacije od važnosti za tu kategoriju ljudi, donosila oglase o slobodnim radnim mestima, pokretala humanitarne akcije i slično.”
Šta je čvršće, betonska prepreka ili ljudska volja da je pomeri?
“Situacija danas, mnogo je bolja nego što je bila pre 20 i više godina. Pitanje osoba sa invaliditetom i njihovih prava sve češće se postavlja. Udruženja su sve aktivnija, razumevanje sa druge strane, a tu mislim na vlast, čini mi se da postoji. Dosta je toga urađeno u Nišu, oboreni su mnogi ivičnjaci, napravljene kosine ispred ulaza u zgrade, institucije, ali moraće još mnogo da se radi. Ne bih reko da smo ni na pola puta. Ako želimo da budemo tolerantno i humano društvo, moraćemo u potpunosti da omogućimo osobama sa invaliditetom pristup svim javnim institucijama, servisnim službama, školama, fakultetima, bankama, velikim supermarketima, javnom prevozu. Tamo gde ima uslova za uklanjanje barijera, moraće to što pre da se učini, gde nema mora da postoji neka alternativa. Iz godine u godinu, menja se i odnos građana prema osobama sa invaliditetom, generalno postoji velika solidarnost. Svakodnevno gledamo slike kako građani pomažu ljudima u kolicima da pređu pešački prelaz, kako vozači usporavaju i zaustavljaju auto da bi im omogućili slobodan prolaz, pomažu tamo gde još uvek postoje arhitektonske barijere. To svakako ohrabruje i uvek me raduje. Nažalost, ima i negativnih primera, ali sve manje. Na primer, neshvatljivo je preprečiti automobilom taktilnu stazu za slepe i slabovide osobe. Iako, moje je mišljenje, to čine nepromišljeno, ipak je za osudu. Prvenstveni zadatak je da radimo na edukaciji kod najmlađih, na razbijanju tih predrasuda o osobama sa invaliditetom, takoreći još u obdaništu i nižim razredima osnovnih škola.”
Foto: Dragan Žika Stojanović, privatna arhiva
Pre(dra)suditi, a ne upoznati…
Kaže da mu se do sada još nije dogodilo da bude među ljudima koji imaju predrasude prema osobi sa invaliditetom. Nada se da će tako i ostati, da će ta reč koja tako strašno sudi i presuđuje – ‘predrasuda’ već jednom otići u prošlost, vratiti se u tu tamu vremena iz kojeg je izašla. Ovo su ipak neka nova, bolja ili gora po mnogim pitanjima, tek mnogo svetlija po pitanju gore pomenute „predrasude“.
“Iskreno ne, nisam bio u društvu osoba koje imaju takve predrasude, ali sigurno da ih ima. Generalno, kao društvo, još uvek imamo nekih predrasuda prema osobama sa invaliditetom, počev od samog školovanja, preko zapošljavanja, do njihovih prava. Ipak, moje je mišljenje, da se i po tom pitanju nešto menja na bolje. Velike kompanije su počele da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, mada ih i zakon podseća na to. Za njih ima mesta i u taksi servisnim službama. Ali ipak to je tek početak. Da bi situacija bila bolja, država kao nekad, mora da osniva specijane proizvodne pogone, zaštitne radionice, gde bi se zapošljavali isključivo ljudi iz te takozvane ranjive kategorije.”
Ne okreći glavu…
“Poštujmo te ljude bez sažaljenja. Pomozimo im uvek kada im je to potrebno. Ne okrećite glavu od njih. Kada ste u prilici saslušajte ih, uvek ćete nešto pametno čuti. Zapodenite razgovor, pomoćiće vam da shvatite koliko je život lep. Ne zaboravimo nikad, život je čudo. Dovoljan je sekund, da se sve promeni, i da se nađemo na njihovom mestu, na mestu osoba sa invaliditetom. Volimo naše sugrađane, komšije, prijatelje, trudimo se da budemo što tolerantniji, humaniji, pošteniji i bolji ljudi. Biće bolje svima.”
