Autor: Gojko Agatonović
Foto: Jugoslovensko dramsko pozorište
Dragana Mićanovića je publika koja voli film i televiziju i retko zalazi u pozorišta upoznala kao Mihajla, u sada već kultnom filmu o životu gimnazijalca tamo nekih šezdesetih godine, „Lajanje na zvezde“. Od lajanja na zvezde, kao i od gimnazijskih dana protekle su mnoge vode, pa sada Dragana, u nešto starijem izdanju gledamo u seriji „Dug moru“. U međuvremenu smo ga sreli i u „Ubicama mog oca“ i… ko bi sve mogao da nabroji, posebno ako na sve dodamo i pozorišne uloge. Između zaljubljenog Filozofa do nakinđurenog Porcije na način na koji ga je video Egon Savin na pozorišnim daskama, ili korumpiranog Koste, stoji Dragan Mićanović. Menjao je uloge, gradove, zemlje. Gomilao iskustvo koje mu je pomoglo da još trenzvenije pogleda svet, izmeri, uporedi, preseče. Uvek i u svemu odmeren on je primer glumaca koji se ne stidi da prizna da je mnogo naučio učio od velikana srpskog glumišta.
Snimali ste sa stranim producentima, boravili ste u Londonu. Kakva iskustva nosite iz ovog grada u profesionalnom smislu?
„Glumački zadatak je svuda isti, odbraniti lik koji igrate, tako da su samo sredstva u Londonu bila drugačija obzirom da, kada igrate na stranom jeziku, imate tu neku manjkavost i nemogućnost izgovaranja rečenica u nijansama koja vam se pruža kada igrate na maternjem jeziku. Sve ostalo što se glumačkog dela tiče, onoga što se odvija na sceni ili ispred kamera, je isti, a to je naći zajednički jezik sa partnerom i odbraniti lik koji igrate. Oko scene i oko kamera postoji poprilična razlika između rada kod nas i u svetu, a u smislu organizacije, produkcije, koja je u onim poslovima koje sam ja radio u inostranstvu dosta veća i zahtevnija. To je neka osnovna razlika koju sam ja prepoznao, ali, sve u svemu, rad u inostranstvu mi je proširio vidike. Zbog toga se nikada nisam pokajo što sam otišao i probao i da živim i da radim van Srbije pa i danas dobijam pozive da snimam u inostranstvu. Iskoristio sam tu šansu da upoznam najrazličitije ljude, različitih energija iz celog sveta. Imao sam sreće da igram i sa češkim glumcima, sa japanskim, sa glumcima iz Amerike i glumcima iz Evrope. Razmenjivati energiju sa kolegama iz celog sveta za mene je bila velika privilegija.“
Foto: Jugoslovensko dramsko pozorište
Kako ocenjujete trenutno stanje srpske kinematografije?
„Ima jedna grozna reč koja se provlači zadnjih 30 godina i obeležila je i moj život – tranzicija. Zaista prezirem tu reč, jer traje toliko dugo i onda kada ste u društvu koje se menja, u tranziciji je, to ni za jedno društvo nije lako. Sve promene su bolne. Naša kinematografija je imala u tom periodu u svoje uspone i padove, ali je devedesetih godina bila na izdisaju. Na početku moje karijere se jako malo snimalo. Film je tada bio ekces maltene. Sada se to menja. Sada se mnogo više snima nego nekada, mladi glumci imaju sve više šansi da se oprobaju ispred kamera što je dobro. Dolazi se do nekog kvantitetnog uzorka, ali do kvaliteta sporije i teže. Ja se nadam da će kvantitet proizvesti i kvalitet u našoj kinematografiji i da će izrasti novi mladi reditelji, a za glumce se ne brinem. Tu smo uvek bili dobri. Naša kinematografija najviše pati za dobrim piscima i mislim da je to naš najveći problem. Pozorište je isto u tranziciji koja traje već godinama, nema zakona o pozorištu, ali je ono živa stvar i živelo je u raznim sistemima i opstalo je. Opstaće i sada ali se nadam da će stajati na čvršćim nogama i da jača.“
Postoji li u glumačkom smislu šansa koja Vam se nije ukazala?
„Moram priznati da sam imao sreće i da su mi se želje kada su u pitanju uloge, a koje nosim još od studentskih dana, ostvarile. I Romeo i Hamlet i Don Žuan i neke uloge u filmovima i serijama koje su bile lepe i zahtevne su odigrane. Jedini žal mi je ostao za ulogu Sirana. To je jedina uloga koju sam priželjkivao još od studentskih dana. Ko zna, možda će se i to desiti. Ali Bože moj, bilo je dosta drugih uloga koje su to nadomestile to.“
Foto: Jugoslovensko dramsko pozorište
Imate veliki broj pozorišnih I filmskih uloga, ali vas ljudi najviše pamte kao Filozofa iz filma Lajanje na zvezde. Postoji li uloga koja bi mogla da nadmaši ovu kada je u pitanju populanost u javnosti?
„Svaka uloga ostavi jedan mali trag na vama lično. Posebno ako igrate uloge koje vas se tiču tako da, primetio sam to još na početku svoje karijere od Romea i Julije pa preko Mizantropa -čovekomrsca, do eto žene Porcija u Mletačkom trgovcu. Sve te uloge koje sam sa radošću igrao i koje su me se ticale, mene su i lično menjale. Ja sam danas ovakav čovek sa ovakvim karakterom, potpuno sam siguran u to, zbog uloga koje sam glumio i likova sa kojima sam morao da se poistovetim. Izgovarajući njihove misli, ja sam preispitivao i svoje. I Don Žuan je dosta uticao na mene, Mizantrop takođe, a naročito Tartif. Molijer me posebno prati u ličnoj karijeri, a o Šekspiru da i ne govorim. Igrao sam dosta Šekspirovih drama i ovde i van Srbije, na primer u Glob teatru sam ga igrao. Sve su to uloge koje su me pomalo menjale i činile me ovakvim kakav sam danas.“
Bije Vas glas da birate uloge. Koliko je to tačno i šta je presudno da neku ulogu prihvatite, a drugu odbijete ?
„Biram uloge i to je tačno. Radim to iz više razloga. Nekada ulogu odbijam jer mi se u tom trenutku čini da nisam spreman za takvu ulogu, ali ima raznoraznih razloga. Ponekad su to samo tehički razlozi jer ne mogu sve da postignem zbog drugih obaveza, ali se trudim da štedim i sebe. Naročito vas u pozorištu velike i teške uloge koštaju i nije lako igrati godinama neku zahtevnu ulogu. Ponekad biram uloge iz sebičnih razloga da bih sebe zaštitio i štedeo i što duže trajao. Ne može se sve u životu prihvatiti, a to važi i za posao.“
Foto: Jugoslovensko dramsko pozorište
Koliko je teško biti glumac?
„U današnje vreme u ovim našim okolnostima nemam pravo da se žalim jer dosta radim i od svog posla živim i radim nešto što zaista volim. Kada bi me opet neko pitao da mogu opet sve da ponovim u životu da li bih uradio isto, ja bih rekao „da”. Volim svoj posao i baviću se njim dokle god budem mogao i zdravlje me bude služilo. Teško jeste, ali nema žaljenja. Tačno je i to da gluma traži celog čoveka. Naše telo je naše glavno sredstvo za rad.“
