Autor: Milena Terzić
Foto: Privatna arhiva
Južno od Beograda, ima najveći broj koncerata „u nogama”, vele oni koji žive za iste…I ne odnosi se to samo na domaće već i na one „preko bare”. Ogroman deo njegovog života obeležila je muzika. Ako ste nišlija, ili ste u ovaj grad rado svraćali, ako imate više od 30 ili još bolje 40 godina i volite rege, rok, kantri, džez, bluz, pop…onda nema šanse da ne znate za kultni „Happy House”, prodavnicu muzičkih snova, ploča, kaseta, CD ova i mnogo više od toga. Za nas, klince devedesetih koje je uspešno promašila turbo folk i dizel manija, bila je nešto poput muzičke Alibabine pećine, gde je brižljivo sakupljano blago na retkim sivim trakama, na fino pucketavom vinilu, i u koju se ulazi sa strahopoštovanjem, bog te pita koliko starom kasetom, spiskom na lošem engleskom i jednim stidljivim:„Molim Vas, jel možete da mi nasnimite ove pesme?” Ako naslova neke ne možeš da se setis, a još manje ko je peva, ti je otpevaš i on naravno odmah zna o čemu je reč.
Dragan Aranđelovic Ara, sada bivši vlasnik radnje „Happy House” i ponosni vozač jednog ultra prepoznatljivog bicikla sa gepek gajbicom u rege bojama, jednog dana rešio je da učini jednu možda potpuno neočekivanu stvar… Da proda svoje uspomene sa koncerata, ulaznice, set liste, postere, majice, retke ploče i kasete, artefakte voljene rok industrije. Galerija „Sinagoga”, bila je tog vrelog avgusta 2019. godine, puna muzičara, ljubitelja roka i srodnih mu žanrova, mladih i starih koji su želeli da kupe nešto od Arinih uspomena, starih gotovo pola veka i time daju svoj doprinos jednoj velikoj Humanitarnoj akciji…
Foto: Privatna arhiva
„Happy house je i doslovce bio moja druga kuća. Kako u emotivnom tako i u poslovnom i praktičnom smislu. Mnogi artefakti koje sam sakupljao punih 50 godina na raznim koncertima, plakati,majice, neki katalozi, bili su složeni upravo u tom prostoru jer ih nisam imao gde drugo. Kada sam se sredinom 2017. spremao za konačno zatvaranje radnje, nakon punih 28 godina rada, počeo sam da razmišljam šta ću sa tim stvarima. U razgovoru sa prijateljima, došao sam na ideju da bi bilo lepo da i ostali sugrađani budu svedoci tim artefaktima koje čuvam, jer su zaista jedinstveni. Kada sam već rešio da prikažem tu zbirku, rešio sam i da izložba bude prodajna, ali tako da sav prihod ode nekoj organizaciji u humanitarne svrhe. Na predlog ćerke, odlučio sam da to bude Udruženje Džedaja koje je organizovalo desetodnevni kamp za boravak dece bez roditeljskog staranja na Vlasini. Naravno, od nekih ulaznica, majica, plakata i još par sitnica nisam želeo da se rastanem, ali je i bez toga u prodaju otišlo više od 350 artefakata. Moram priznati da mi je bilo pomalo žao da se od nekih eksponata odvojim, ali saznanje da će novac otići u humanitarne svrhe mi je olakšalo rastanak. Ako ništa drugo, vodio sam se mišlju oca Mitrofana sa Hilandara: „Naše je samo ono što damo drugima”. Uz to, bilo mi je drago što će artefakti koji su sada u rukama nekih novih klinaca, nastaviti da pričaju jednu novu priču o koncertima koje sam video i doživeo tu magiju roka koja život čini bogatijim, lepšim i uzbudljivijim.“
Foto: Privatna arhiva
Nije nikakva tajna, da se među najveće muzičare ikada, ubrajaju oni sa invaliditetom poput Stivija Vondera, Reja Čarlsa, Bočelija…Nedostatak vida, nije ih omeo u tome da budu podjednako dobri, ako ne i bolji od ostalih u tome što su radili…Imali su magiju u prstima…
“U Svetu ali i kod nas, ima zaista puno poznatih,a slepih muzičara, na primer Jose Feliciano, Diana Schure,Jeff Helay, Joe Moon, Art Tatum, braća Dejan i Saša Matić, kao i muzičari sa drugim invaliditetima poput Radomira Mihajlovića Točka. Nedostatak vida može biti bitan kod muzičara jedino u tehničkom smislu tj. nemogućnosti samostalnog odlaska na turneje,posebni uslovi na bini i tako dalje, ali u stvaralačkom pogledu je taj nedostatak gotovo nebitan. Treba znati da više od 65 % muzičara, kompozitora i izvođača, spada u apsolutne sluhiste. Lično nisam poznavao mnogo osoba sa invaliditetom koje su se bavile muzikom, možda tek par njih, ali sa lakšim oblikom invaliditeta…”
„Moja majka je bila osoba sa „najdužim stažom” multiple skleroze u Nišu. Više od 35 godina bila je vezana za kolica. Vrlo dobro sam upoznat sa njihovim potrebama, načinom života, razmišljanjima pa i tretmanom u zajednici.”
„U odnosu na period od prepedesetak godina, kada mi je ta tema postala bliska, stvari su se drastično promenile na bolje. Ranije je bilo gotovo nemoguće videti osobe sa invaliditetom u javnom životu grada, jer je bilo uvreženo mišljenje da je biti invalid kazna od Boga, nešto sramotno…Na to su više uticale društvene okolnosti, tehničke prepreke, kao i to što ljudi nisu bili upoznati sa pravima osoba sa invaliditetom. Naravno, izmenama zakonskih regulativa, medijskom potporom i promenom shvatanja, olakšan je život tim osobama. Ali bila je to žestoka borba i osoba sa invalditetom i njihovih porodica i stvari su se zaista izmenile na dobrobit svih u toj priči. Samim tim i predrasude prema tim ljudima su se smanjile, iako su u nekoj meri i dalje prisutne. Stalnim radom na osvešćivanju okoline da su te osobe iste kao i ostali, nadam se da ćemo doći do toga da uklonimo barijere, pre svega u našim glavama, a onda i one arhitektonske. Iako sam dosta prisutan u javnosti, lično nisam bio svedok nemilih scena i lošeg odnosa prema osobama sa invaliditetom, ali sam čuo da ih je bilo. Doduše, ne u većem broju, ali i taj mali broj kazuje mnogo o nama. Dovoljno je samo da osoba u kolicima ne može da pristupi željenom prostoru, da joj niko ne pomogne i to je već pokazatelj da ne brinemo o njima u dovoljnoj meri. Međutim,mislim da se taj odnos menja na bolje, što je posledica i velikog broja NVO i udruženja koja puno rade na inkluziji.”
Foto: Privatna arhiva
Junak naše priče, Dragan Aranđelović Ara ili dedAra kako se i sam prozvao, veliki deo svog slobodnog vremena provodi sa svojom unukom. Nisu retke situacije kada dete prosto poželi da zna, zašto je neko drugo dete, teta ili čika u kolicima. Čemu ti točkovi, šta ih boli, šta im se desilo, hoće li ikada ustati…
„Sreća u nesreći je da samimao iskustvo sa majkom, pa mi nije teško da i unuki objasnim mnoge stvari koje se tiču osoba sa invaliditetom. Sa druge strane, moja ćerka se profesionalno bavi mladima koji pripadaju marginalizovanim grupama i zna da svoje dete vaspita tako da prepozna i razume razvojne i fizičke probleme kod druge dece, a time je postigla i visok nivo empatije kod nje. Na žalost, često primećujem da se mnogi roditelji ne bave puno vaspitanjem svoje dece na temu -kako su i zašto neka deca drugačija od njihove.”
„Osnovno je da se radi na uklanjanju barijera u glavi. Kada se postigne taj stepen razumevanja, sve će biti lakše. Lakše će se ukloniti i arhitektonske barijere.”
„To se postiže pre svega medijskim putem, organizovanjem raznih radionicakako sa sugrađanima, tako i sa onima koji odlučuju o mnogim stvarima – političarima. Društveno angažovanje odgovornih političara može dovesti do gotovo potpunog uklanjanja arhitektonskih barijera. Ostaje nam da se nadamo, da će do toga zaista i doći i da prepreka, ni u glavama, ni na putevima, više neće biti…”
