prof. dr Bojan Jorgić, Foto: Lična arhiva
Da fizička aktivnost kod dece sa autističnim spektrom može da smanji hiperaktivnost, pojača koncentraciju i pomogne im da razviju osećaj pripadnosti grupi – na delu pokazuje saradnja Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Nišu sa Udruženjem za pomoć osobama sa autizmom GUPOAN.
Profesor na grupi predmeta na Fakultetu sporta dr Bojan Jorgić, koji se u oblasti adaptivnog vežbanja usavršavao na postdoktorskim studijama u Virdžiniji, kaže da je ova nastava, osim za decu i njihove roditelje, od velikog značaja i za studente koji posle ovakve prakse postaju traženiji na tržištu rada.
Vi ste gospodine Jorgiću profesor na Fakultetu, specijalizovani ste za rad sa autističnom decom i čovek sa bogatim iskustvom u ovoj oblasti?
B.J. Ja sam imao sreću da posle doktoriranja 2015. godine prođem na konkursu Ministarstva prosvete i tehnološkog razvoja i dobio postdoktorsko usavršavanje na Univerzitetu u Virdžiniji. Znanje sam prikupljao od uglednog profesora Martina Bloka, bivšeg predsednika Međunarodne asocijacije adaptivnog vežbanja i imao mogućnost da pored teorijskih lekcija prođem i praktične vežbe koje njihovi studenti rade sa decom u osnovnim i srednjim školama. Po povratku svoje znanje i iskustvo sam implementirao na našem fakultetu. Zatim sam 2019. godine bio i na dodatnom usavršavanju na seminaru pod nazivom „Fitnes i autizam“ koji je vodio Amerikanac Erik Česen, predsednik Asocijacije Fitnes i autizam za Ameriku.
Foto: Lična arhiva
Sve to nije jednostavno ako se ima u vidu da su autistična deca svako za sebe individua i da se međusobno razlikuju. Što znači, morali ste mnogo toga da izučavate?
B.J. Baš tako. Poremećaji u spektru bolesti autizma su različiti. Od nekog najblažeg do najtežeg, pa je shodno tome lakše i teže raditi sa svakim detetom. Pored širokog spekrtra smetnji, kod takve dece postoji i problem u komunikaciji i socijalnoj interakciji, a kod njih se javljaju i određeni stereotipni pokreti koji se ponavljaju. To nije problem, kako ga pojedinci nazivaju, to je način na koji ta deca komuniciraju sa spoljnim svetom. Naše prilagođavanje njima je imperativ u poslu kojim se bavimo.
Meni se čini profesore da Vi, bez obzira što je sport u pitanju, morate da proučite i psihološki profil svakog deteta.
B.J. Metodologija je slična kao i sa decom u školi. Sva deca nisu tipičnog razvoja. Kod dece sa autizmom se radi jedan pat profil, drugim rečima ispituju se njihove fizičke i kognitivne sposobnosti, kao i motivacija za vežbanje i onda radimo prilagođavanja. Imate decu sa kojom može da se radi isto kao i sa decom tipičnog razvoja. Sa nekima od njih je neophodno korišćenje pomoćnih sredstava kao što su table za odbrojavanje ili raspored uz pomoć slika, jer su većina vizuelni tipovi i naloge shvataju preko slika. Posle vežbi sledi pauza na kojoj deca rade ono što vole, a nakon pauze se nastavlja sa aktivnostima.
Osim znanja koje imate i prenosite ga na studente na fakultetu, meni se čini da je ovde neophodno i ogromno strpljenje.
B.J. U pravu ste, ali poznavajući metodologiju rada sa autističnom decom, to strpljenje nekako dolazi samo po sebi. Uostalom i sa decom tipičnog razvoja morate da posedujete strpljenje, posebno kada su u grupi. Strpljenje je odlika onoga ko želi da radi sa decom i mladim ljudima, i ko hoće da u tom poslu uspe. Meni je jako drago kada vidim da naši studenti posle teorije uglavnom budu uplašeni, jer smatraju da neće moći to da rade, ali kada se u praksi sretnu sa decom prorade emocije i na kraju su srećni jer su uspeli da nekoga usreće – i decu, a i njihove roditelje.
A zašto ste Vi krenuli da se bavite decom sa autizmom i posvetili im svoje usavršavanje do postdoktorskih studija?
B.J. Radeći na fakultetu specijalizovane predmete u oblasti adaptivnog sporta, tražio sam najbolji način za usavršavanje u kojem bi mogao da napredujem i učinim da i ja i moj fakultet po nečemu postanemo prepoznatljivi. Profesor Martin Blok, koga sam od ranije poznavao, bio je pravi izbor. Neke stvari u životu dođu slučajno, za neke se potrudiš i onda sve može da ide nekim daljim, pozitivnim tokom.
Foto: Lična arhiva
Fotografija 3 – vežbanje, Foto: Lična arhiva
Imajući u vidu da se deci sa autizmom ne poklanja dovoljno pažnje u društvu, iskreno mislim da to što Vi radite predstavlja veliku stvar.
B.J. Da – veliku stvar za njih, njihove roditelje, ali i za društvo u celini. Najveći broj takve dece nema nikakve fizičke aktivnosti, a potrebna je zbog njihovog psihofizičkog zdravlja i rasta i razvoja, u meri u kojoj je to moguće. Za decu je svakako veliki benefit, ali i za roditelje kod kojih uvek postoji sumnja šta njihova deca mogu, i koliko će uspevati da se snađu. A oni ponekad urade stvari koje niko nije očekivao da će biti kadra da urade.
Osim toga u Americi sam video da je osnovni cilj onih koji sa takvom decom rade, da ih uključe u zajednicu. Deca sa invaliditetom koja u pojedinim segmentima ne mogu da budu sa ostalom decom, bivaju smeštena u učionice gde su sama, ali su te učionice u školama gde su i ostala deca. To je prilika da imaju zajedničke aktivnosti, zajednički ručak recimo, pa se tako jedni na druge navikavaju od malih nogu. Drugim rečima neće se dogoditi da se dete od 15 godina prvi put sretne sa osobom sa invaliditetom i onda je čuđenje neizbežno. Ovde se navikavaju od malena, i jedni druge posmatraju bez ikakvih predrasuda.
Osim toga, cilj ovakvog rada sa decom je da, kada odrastu mogu da se uklope u zajednicu, da se zaposle, privređuju i ne moraju da budu socijalni slučajevi, što se kod nas još uvek događa.
Naše društvo može mnogo toga da učini za decu sa autizmom i njihove roditelje. Pre svega organizovanjem specijalizovanih Centara gde bi i osobe koje rade sa takvom decom sticale znanja kako sa njima treba da se radi. Ujedno bi i roditelji u takvom Centru mogli da uče kako pravilno sa njima da rade, jer oni to čine uglavnom srcem i osećanjima. Sve bi to, u krajnjem, doprinelo poboljšanju kvaliteta života dece sa autizmom.
U takvim Centrima mogli bi da rade i studenti koji se školuju na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja. To je pravi način da se osobama sa invaliditetom pomaže od malena da žive drugačijim životom i da se uklapaju u zajednicu sa svim svojim razlikama, a da pri tom ne osećaju da su različiti.
Ova praksa je ušla u redovan program nastave na Fakultetu koji, među fakultetima sporta u našoj zemlji, ima najviše predmeta posvećenih adaptivnom vežbanju.
Vežbanje je omogućeno zahvaljujući projektu “Spretno dete” Gradskog udruženja sa pomoć osobama sa autizmom.
Treba naglasiti da je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu po ovoj aktivnosti jedinstven u Srbiji.
Autor: Milena Vidojković
