Foto: Đ. Mitrović lična arhiva
Septembra meseca u Prokuplju je premijerno prikazan dokumentarni film „Sreća se nalazi unutar nas“, koji je snimio tim Društva za cerebralnu i dečiju paralizu ovog grada. Glavni junak ove priče je mladi Prokupčanin Đorđe Mitrović koji od malih nogu boluje od artrogripoze, višestruke i neprogresivne deformacije zglobova. Ovaj dvadesetodvogodišnjak vedrog duha nije poklekao pred bolešću, završio je Visoku poljoprivrednu školu strukovnih studija na studijskom programu zaštita bilja, zabavlja se, druži sa vršnjacima, uspešno rešava probleme.
Đorđe mali je broj ljudi koji, kada se suoče sa nekom teškom bolešću, ustane i hrabro krene dalje. Kada se je taj trenutak odigrao kod tebe?
Đorđe – Moj glavni adut je to što ja na hendikep ne gledam kao na nedostatak, već kao na blagoslov. Ja verujem u to da sve polazi iz glave. Umesto da kukam nad svojom sudbinom, ja sam je pogledao u oči i svu svoju energiju usmerio ka rešavanju problema, a ne ka kukanju nad njim.
Nije bilo lako, posebno nije bilo lako detetu da u tim godinama odraste i razume neprijatne situacije koje mu se dešavaju. Nisam imao detinjstvo kao sva ostala deca, provodio sam ga u bolnicama i banjama. Ne sećam se, kao moji drugari, lepih trenutaka, nestašluka i svega što prati odrastanje. Ali ga se zato sećam po mojim drugarima i ljudima iz okruženja. Svi su me prihvatili i nijedno druženje nije prolazilo bez mene. Bio sam tu kada se igrala košarka, fudbal, žmurke…..trudio sam se maksimalno da učestvujem u svemu, ne razmišljajući mnogo o mom invaliditetu.
Rekoh, sve je u čoveku. U tome koliko si uspeo da okolinu prilagodiš sebi, da te ljudi ne posmatraju kao osobu koja je drugačija. I što je najvažnije – da ne zaziru od tebe. Mislim da je ključna stvar u tome da ja sebe ne posmatram kao osobu koja je odbačena i drugačija. Taj osećaj je jako važan.
Osim toga uvek sam bio vedrog duha, volim da se šalim na tuđ račun a pre svega na svoj, ljudi i društvo osećaju tu pozitvnu energiju kojom plenim kada sam deo njihovog društva, ja svojim osmehom i verdrinom razbijam sve predrasude koje se dese ili vide na prvi pogled. Eto, to sam ja. To što imam invaliiditet, nešto je dodatno, što se u moru dobrih stvari gotovo i ne zapaža.
Foto: Đ. Mitrović lična arhiva
Većina dece je danas razmažena, roditelji se prema njima ponašaju zaštitnički i kvare njihovo sazrevanje. Tvoji roditelji su imali težak zadatak. Kako su se oni ponašali prema tebi?
Đorđe – Moji roditelji nisu imali vremena da me razmaze. Zbog tih okolnosti sam ja sigurno ovako uporan i hrabar, oni su mi pokazali na svom primeru kako upronost dovodi do rezultata. Što se tiče ponašanja ophodili su se, naravno, zaštitnički kao i svi roditelji ali me ni u jednom trenutku nisu žalili. Kada nešto ne bih mogao da uradim, govorili su: “ajde pokušaj ponovo”. Na kraju sam uspevao da premostim fizičke barijere. Ponekad sam zabušavao, ali moji su roditelji to primećivali. Tek tada mi nisu pomagali u savladavanju prepreka. Znali su da ću moći sam. I mogao sam. Što sam više stvari radio samostalno, to je bivalo sve bolje. Trud se, ipak, isplatio.
Završavao si školu kao i svi ostali. Osnovnu, pa srednju, pa fakultet. Šta je na tom putu bilo najteže?
Đorđe – Sam početak upisa u osnovnu školu je bio najteži. Mojima su sugerisali da bi trebalo da idem u specijalnu školu. Moja majka je bila odlučna – rekla je: „moje dete će ići kao i sva normalna deca u redovnu školu”. Znala je da posedujem kvalitete za redovnu školu, majka to najbolje zna. Tada su mi tražili da idem na razna testiranja gde sam na svakom testiranju pokazao natprosečno znanje za moj uzrast i tako krenuo u osnovnu školu sa mojim vršnjacima.
Usledio je drugi problem – roditelji su strepeli kako će me okolina prihvatiti. I to smo uspešno premostili. Zahvaljujući mom vedrom duhu i mojoj učiteljici, društvo me je prihvatilo idealno, kao da nemam hendikep.
To se ponovilo i u srednjoj školi i na fakultetu. Prosto sam bio prihvaćen i jednostavno sam išao kroz život kao i svi ostali.
Foto: Đ. Mitrović lična arhiva
Mlad čovek voli i život. Na koji način si se ti uključivao i kako provodiš svoje slobodno vreme? S kim se družiš?
Đorđe – E, na tom polju već ne bih uspeo bez podrške okoline i prihvatanja društva iz odeljenja, kao i svih ljudi u mom okruženju.
U slobodno vreme volim da pročitam dobru knjigu, pogledam neku dokumentarnu emisiju ili podcast, a muziku neizmerno volim da slušam. Volim da prošetam s bratom i njegovom porodicom, i to su mi jako lepi trenuci.
Što se tiče mog druženja s drugarima i drugaricama, tu nisam uskraćen nimalo, naprotiv. Više izlazim od zdravih osoba. U srednjoj školi sam išao na svaki osamnaesti rođendan na koji sam bio pozvan, a mogu vam reći da ih nije bilo malo. Nakon toga bih s društvom otišao u klub, da ništa ne propustim, a oni bi me otpratili kući.
Svakodnevno izlazim u kafiće s društvom i mogu vam reći da vodim bogat društveni život. Nisam propustio ni jednu ekskurziju što u osnovnoj što u srednjoj školi, a društvo, učiteljice i profesori nisu mogli da zamisle neki izlet ili putovanje bez mene.
Foto: Đ. Mitrović lična arhiva
Ima li i loših dana u kojima ti se, verovatno, čini da je to što ti se dogodilo nepravedno i u kojima poželiš da bar na trenutak možeš ono što ne možeš?
Đorđe – Sa takvim danima se srećem vrlo retko jer ne želim da gledam unazad. Šta je bilo bilo je, gledam u budućnost, a živim u trenutku.
Ja redovno vežbam i time pokazujem svoju želju za životom i napredujem, kako fizički tako i na psihološkom planu. Trening je moja rutina koja me jača, kako spolja tako i iznutra, jer ja sam sebe motivišem. Utuvio sam sebi u glavu da slede bolji dani i da je ovaj moj hendikep podstrek da što više radim na sebi.
Zanimljivo je da čovek, kojem je pomoć potrebna, pomoć nudi drugima. Tako je nastao i tvoj kratkometražni film „Sreća se nalazi unutar nas”. Šta si njime želeo da postigneš?
Đorđe – Ovaj dokumentarni film sam snimio u saradnji s mojim Uduženjem za dečiju i cerbralnu paralizu iz Prokuplja. Nakon opuštenog razgovora u prostorijama Udruženja došli smo na ideju da snimimo film jer verujem da mogu da ponudim dosta toga uprkos invaliditetu.
Osnovni cilj mi je da motivišem druge ljude jer sam uvideo da kod ljudi dosta prevladava materijalizam, egoizam, pesimizam i gordost. Ne bih da nabrajam dalje, otići ću daleko.
Film nosi naziv „Sreća se nalazi unutar nas” i to je jedna važna poruka koju želim da pošaljem drugim ljudima. Ne treba kriviti društvo ili ljude zbog svog lošeg stanja, sreću treba pronaći u svom srcu koje je rudnik s blagom. Filmom želim da pokažem kako jedna osoba s invaliditetom prkosi vremenu u kome živimo.
Foto: Đ. Mitrović lična arhiva
Đole, sanjaju li osobe sa invaliditetom velike snove? I šta je u tim snovima?
Naravno čovek bez snova je kao ptica bez krila, svaka osoba sa invaliditetom sanja o svom ozdravljenju to je jedan od glavnih snova.
Pored toga sanjaju iste snove kao i ostali zdravi ljudi jer su one podjednako članovi ovog društva i imaju podjednaka prava. Snovi su ostvarljivi. Bilo mali ili veliki samo treba stremti ka njihovom ostvarenuju raditi i čvrsto verovati u njih!
Autor: Milena Vidojković
