Foto: Aleksandar Vojinović, lična arhiva
Aleksandar Vojinović je momak, koji boluje od mišićne distrofije, a koji je zahvaljujući pisanju svoj život učinio drugačijim i pronašao razlog za radost i sreću.
“Izaista, jednogdanakupiš sveskuiolovkuipišeš, pišeš, pišeš, kadgodosetiš potrebu“ – početak je jedne od strofa pesme, koja se našla zbirci „Distrofija bluz“ Aleksandra Vojinovića.
Aleksandar je pisao, pisao i pisao i iz sebe izbacio sve što ga je mučilo, plašilo i čega se pribojavao. Svoj bol, svoja nadanja i očekivanja, ali i trenutke koji život čine lepim.
Sa rime je prešao na narativnu poeziju, kojom je najbolje mogao da dočara svakodnevne događaje iz života.
– Najpre sam delio svoj bol sa svetom, a onda sam počeo da delim i iskustva. Znao sam da će nekome, kada vidi da postoje ljudi slični njemu, sve to koristiti i da će se, uveren sam, bolje osećati. Znaće da nije sam, takav kakav jeste, bez obzira na još uvek prisutnu nevidljivost osoba sa invaliditetom – piše Aleksandar.
Aleksandar Vojinović, Foto: Lična Arhiva
„Distrofija bluz“ je Aleksandrova prva zbirka pesama, koju je objavio prošle godine, a tu sintagmu opisuje kao pesnički bluz gde je uspeo da stvori umetnost iz svog bola, ali se i trudio da bez trunke patetike pristupi svakoj pesmi.
Neprestano
Sumnjaš usvojepesme
Premeravaš stihove
Pitaš sekakoizaštosu
Izroniliiztebe
I nastaviš da se potajno nadaš
Da ćeš napisati nešto
Vredno čitanja
Makar pet minuta pre smrti.
I napisao je nešto, vredno čitanja, za sve – za osobe sa invaliditetom koje se u pesmama mogu pronaći, ali i za sve nas, kako bismo ih bolje razumeli i srodili sa njihovim, malo drugačijim životom od našeg. Njegove pesme nemaju poruku, kaže, njegove pesme su prosto život.
– I crno i belo, i ružno i lepo, mrak i svetlo – sve je to život, kakav god da je. Želeo sam da ljudima našu borbu prikažem na pravi način kako bi iz mojih reči spoznali lepotu života. I prednosti koje imaju, a ne umeju da ih iskoriste. A opet, sličnima sebi, hteo sam da pokažem da – bez obzira na naše duple nedaće – od života možemo da „ukrademo“ sve ono što nam pripada. Ako umemo, razume se – objašnjava Aleksandar.
Zbirka Aleksandra Vojinovića „Distrofija bluz“ je u prodaji u Presingovoj ediciji „Pod presom“, koja objavljuje socijalno angažovanu poeziju i prozu.
Aleksandar Vojinović, Foto: Lična Arhiva
Aleksandar Vojinović pripada novijim pesničkim glasovima Srbije koji svoj opus počinju u prvoj dekadi XXI veka. Nakon dugogodišnjeg okušavanja u različitim pesničkim stilovima, ovaj mladi pesnik se odlučio na egzistencijalističku autobiografsku liriku kroz koju obrađuje svoju svakodnevicu, obeleženu progresivnom bolešću – distrofijom.
„Ovo je knjiga jednog iskustva, iz kog se može mnogo toga naučiti, koja čoveka može oplemeniti i proširiti na mnogo načina. Aleksandar Vojinović nije crn pesnik, on je svetao, njegova knjiga je teška ali ujedno i laka za čitanje, ona je bolna ali i isceljujuća. Ona je lek i za današnje opšte tupilo i otuđenost, ona je pogled u čoveka, a ne kroz njega. Ona nas upućuje, kao jedan bluz a bluz je uvek diraktan i jednostavan, bolan po nas same i našu usamljenost, koja nam je svima zajednička, zato i svima pevljiva“- napisao je u recenziji Siniša Stojanović Sinester.
Aleksandar Vojinović i Stevan Mitić,
Foto: lična arhiva
Korice za knjigu je radio Stevan Mitić, mladi talentovani slikar koji boluje od spinalne mišićne atrofije i koji je takođe u kolicima. Oni zajedno učestvuju u borbi za pravo na normalan život i protiv predrasuda.
A ima li boljeg načina od ovoga, koji je odabrao Aleksandar Vojinović. „Jednoga dana kupiš svesku i olovku i pišeš, pišeš, pišeš, kad god osetiš potrebu……“
Jednoga dana će i svet koji „ čita, čita i čita“ valjda bolje razumeti Aleksandra i slične njemu, a usput i sebe, na bolji i plemenitiji način.
