Foto: Pixabay
Osobe sa invaliditetom se gotovo svakodnevno suočavaju sa različitim oblicima diskriminacije (Aleksandrović, Jorgić, Mirić, 2016:73).Nema mnogo empirijskih istraživanja o praktičnim aspektima diskriminacije osoba sa invaliditetom u svakodnevnom životu. Ne mislimo na statističke podatke o rasprostranjenosti različitih oblika diskriminacije, već na “obične” svakodnevne priče ljudi koji prikazuju diskriminaciju u svojoj suštini.
Centar za orijentaciju društva je juna 2013. godine objavio rezultate monitoringa individualnih iskustava osoba sa invaliditetom u Srbiji. Monitoring prava osoba sa invaliditetom u Srbiji je kolaborativni projekat podržan od strane Jork Univerziteta iz Toronta i Švedske međunarodne agencije za razvoj (SIDA). Monitoring prava osoba sa invaliditetom u Srbiji teži da uspostavi održiv mehanizam nadgledanja poštovanja prava osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji. Projekat koristi pristup invalidnosti baziran na ljudskim pravima u nadgledanju ostvarivanja prava osoba sa invaliditetom, odnosno sistemske diskriminacije i socijalne isključenosti osoba sa invaliditetom, te njihove izloženosti siromaštvu, nezaposlenosti, raznih formi diskriminacije i nejednakosti. Saznanja o kršenjima ljudskih prava bazirana na činjenicama i dokazima predstavljaće značajan alat za pokretanje društvenih promena, promena politika i programa koji bi vodili ka unapređenju položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji. Projekat koristi metodologiju holističkog monitoringa kako bi se stekao uvid u oblike kršenja ljudskih prava osoba sa invaliditetom. Metodologija se sastoji iz tri elementa i fokusne celine: monitoringa individualnih iskustava koji je obuhvatio 60 intervjua sa osobama sa invaliditetom, sistemskog monitoringa sa zadatkom da pruži pregled zakona, politika i programa u oblasti invalidnosti i njihovih nedostataka, kao i monitoringa medija sa ciljem da stekne uvid u način izveštavanja medija o pitanjima koja su bitna za osobe sa invaliditetom (Keravica, 2013: 4).
Za potrebe ovog teksta preneta su, kao ilustracija, zanimljiva iskustva nekih od ispitanika u vezi sa oblicima diskriminacije sa kojima se susreću, koje ovom prilikom i navodimo u izvornom obliku, što doprinosi njihovoj autentičnosti. Ispitanici su navodili svoja iskustva o isključenosti iz društvenog života i fizičke i informacione nepristupačnosti okoline.
„Pa, recimo, trotoari su katastrofa, to nije rađeno pedeset godina. Od Tita još nije rađeno ništa. Mislim, meni… ja imam dve zdrave noge, meni je teško da se krećem, a kamo li nekome ko je u kolicima ili sa štakama… To je katastrofa.“ Muškarac, 43 godine.
„Pa, iskreno, osećam se ko da sam u nekoj manjini, kao da ja nemam pravo da izrazim svoje mišljenje. Ja sam se borila i boriću se za pismeni način komunikacije, putem mejla. Slažem se, i ja više volim da kažem u lice ono što mislim ali kad nemam izbora moram da prihvatim tako. Imam utisak da su osobe koje imaju poteškoće u komunikaciji u manjini i dasu jako pogrešno shvaćene i prihvaćene i da nemaju podršku ni društva ni organizacije ni nikoga.“ Žena, 29 godina.
„Bankine su visoke, autobuska stanica nije prilagođena.“ Žena, 29 godina.
„Pa, kraj u kome ja živim je stari deo Novog Sada. Zgrade su bez liftova, trotoari ni tih novih zgrada koje su urađene, nisu prilagođeni, tako da kažemo, ni kretanju, niti nekom…niti imaju…nisu kvalitetno urađeni… Jednostavno i ono što je novo nije dobro urađeno, ono što je staro je propalo i ruinirano, tako da…svakako nije prilagođeno.“ Muškarac, 39 godina.
„Pa, u mom kraju gde živim nije baš. Eto, planiram da se preselim ovde, jer koliko toliko prilagođeniji, mada ovde bi moglo još da se poradi na tome. Na primer, da osoba sa invaliditetom može sama da uđe u neku prodavnicu da kupi nešto šta treba. Na primer, ja – ja mogu da odem do prodavnice, nije mi problem al’ mi je problem pristup jer ja ne mogu da uđem.“ Žena, 27 godina.
„Meni znači, semafor traje prekratko, meni kad stignem do pola pešačkog prelaza automobil me zaobiđe ovako, ko da sam saksija..s’vatate..nepristoj…ne znam…Ja živim u paklu Vračara.“ Žena, 47 godina.
„Pa, znači…mislim da nisu dovoljno pristupačni prilazi određenim institucijama, da nekada kad postavljaju rampe to ne urade na adekvatan način, a što se tiče slepih osoba, mislim da bi trebalo da bude onih taktilnih staza i da bi trebalo da bude još zvučnih ili govornih semafora, da bi trebalo da budu u institucijama postavljene one table za orjentaciju – table sa natpisima gde se šta nalazi, i tako otprilike, ono to, mislim.“ Žena, 34 godine.
„Pre možda tri godine su Savet Evrope i tadašnje Ministarstvo nadležno za poslove socijalne politike organizovale jedan skup povodom promovisanja Akcionog plana Saveta Evrope za osobe sa invaliditetom koje Srbija dosta dobro sprovodi. I neverovatno, iako je bilo veliki broj skupova i postoji određen broj javnih objekata koji su pristupačni – oni su organizovali taj skup u Hotelu Balkan. Tu su pozvali mene kao koordinatora Radne grupe za normativnu delatnost Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom i još troje koleginica i kolega koji su korisnici invalidskih kolica a svi su, da kažemo, rukovodioci – Izvršna direktorka, potpresednik Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, tadašnja Narodna poslanica…Znači, svo četvoro smo bili pozvani tamo. Personalna asistentkinja jedne od koleginica je otišla, proverila hotel Balkan i pitala je…kao – Pa dobro gde će da bude to? – To će da bude u sali u podrumu. – Pa, kako se dolazi do sale? – Tri stepenika, pa četiri stepenika, pa još dva stepenika…Pa, kao…- Kako to mislite da se reši?…pa kao, – Nosiće vas naši kelneri“.Muškarac, 45 godina.
Osobama sa invaliditetom je takođe veliki problem i neprilagođenost i nepristupačnost mesta stanovanja, što u značajnoj meri utiče i na njihov društveni život: „Jaoj, najveća barijera je baš u mojoj zgradi – stepenice koje imam. Imam jedanaest stepenika. I kad god negde treba da idem to je zlo i naopako, zato što mi se stanje već jako pogoršalo i jako, jako teško siđem. Inače se koristim kolicima, invalidskim kolicima ali naravno na tih jedanaest stepenika ne mogu. Imam osam u unutrašnjem delu zgrade i tri napolje. E, na ona tri bi se i mogla napraviti rampa jer to je ulica, ima dužinu a ovde unutra nema prostora. Bila bi strma na koju ne može ništa da se uradi.“ Žena, 63 godine.
Veliki problem predstavlja i niska svest ostalih građana u društvu, što takođe utiče na društveno učestvovanje osoba sa invaliditetom, što se vidi iz sledećeg primera: „Ali, mislim, Kamenica sama po sebi nije baš nekako prilagođena za osobe s’ invaliditetom i zbog toga što se automobili parkiraju na pešačku stazu, onda mora se ići putem. Onda, sviraju i bude baš onako neprijatno i strah imam nekad kad idem tako…tako da, baš jure, ne paze i baš ovaj je…nije nekako… i imam puno i rupa na tim stazama i…Te staze koje su dole napravljene jako su visoke, nisu baš nisko da se kolica mogu podići, ova elektromotorna. Tako da jedino, onim ručnim kolicima ko gura on može da podigne kolica, a ova ovako, ne mogu da se popnu, tako da ja, svejedno, idem putem jer ne mogu se popeti.“ Žena, 19 godina.
„Ja nemam svoje društvo iz osnovne. Odnosno, oni imaju sad svoje drugo društvo, i ja verujem, mislim, ako se nismo družili ni u osnovnoj, verujem da se ne bi ni sada družili, tako da, ovaj…Ja sam se u osnovnoj najviše družila sa nastavnicima. Ja sam sa nastavnicima isto, najviše tako se družila. Ništa sa drugovima. Najmanje.“ Žena, 19 godina.
„Nedostaju zvučni semafori, nedostaju taktilne staze, nedostaju informacije koji je broj autobusa, nedostaju informacije gde je ulaz u bilo od kojih javnih ustanova. Ne mogu sama da pogledam film, čujem na reklamama sadržinu divnih filmova ali, šta mi vredi ako sam sama taj film neću moći gledati…moram da zamolim nekog da mi pravi društvo i da mi čita. Što naravno je jako retko moguće, nemaju ljudi vremena da dođu, moje prijatelje taj film i ne zanima njih zanima nešto drugo.“ Žena, 65 godina.
„Neprilagođene,neprilagođene ako hoću da uđem u poštu, ne mogu. Ako hoću da uđem u market, opet stepenice svud sam okovana stepenicama. Čak i one rampe, koje su verovatno zakonski napravili, ne znam samo čime služe, onako uske, onako strme, na njima niti bi ja mogla da siđem štakom a sumnjam, da bi iko mog’o kolicima da se spusti.“ Žena, 59 godina.
Takođe, kulturno-umetničke i sportsko-rekreativne aktivnosti su u maloj meri prilagođene za osobe sa invaliditetom ili su nedostupne usled nedostatka prevoza, čime se narušava princip učestvovanja, inkluzije i pristupačnosti: „Moje prvo pitanje je bilo – Zar ja mogu da plešem?; To je jedna od stvari za kojom žalim. To je jedina stvar, zapravo, za kojom žalim i zbog čega mi je žao jer smo mi svi porodično malo talentovani za muziku i meni je jako bilo žao što…jer ja muziku telom osećam. I jako mi je žao bilo kad odem na njegove balove i kad vidim kako divno plešu, jako mi je bilo žao što ja to ne mogu. Eto, to je jedino što mi je falilo.“ Žena, 45 godina.
„Potpuno je, što kažu, drugi par rukava to što u pozorištu ne postoji adekvatan lift nego platforma za kolica što negde jako vuče kao pretpostavku da sve osobe sa invaliditetom koriste kolica i automatski su u neravnopravnom odnosno nejednakom položaju. Nisu tretirani svi ljudi s invaliditetom jednako, samim tim što su prinuđeni da koriste platformu za kolica umesto adekvatnog lifta koji bi bio od univerzalnog značaja za sve, da tako kažem. Bez obzira na vrstu invaliditeta.“ Žena, 45godina (Keravica, 22-24).
Navedeni rezultati potiču iz sprovedenog kvalitativnog istraživanja. Metodološki posmatrano, prednosti kvalitativnih istraživanja su mnogobrojne. Na osnovu njih se može doći do relevantnih opisa i podataka o diskriminatornom ponašanju. Ona daju lični pečat svakom društvenom fenomenu, kroz svakodnevni život. Rezultati ovog kvalitativnog istraživanja pokazuju sa kakvim se sve problemima susreću osobe sa invaliditetom. Iz ovih iskaza se može mnogo toga saznati o životu, problemima, ali i načinima za njihovo prevazilaženje
Izvori:
Aleksandrović, M, Jorgić, B, Mirić, F. (2016) Holistički pristup adaptivnom fizičkom vežbanju, Niš: Fakultet sporta i vizičkog vaspitanja Univerziteta u Nišu.
Keravica, R. (2013) Monitoring individualnih iskustava osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, http://www.cod.rs/wp-content/uploads/2013/12/Izvestaj_Monitoring_individualnih-iskustava_final.pdf [22.jun 2021].
Autor: Dr Filip Mirić
