Rađa je poznati hrvatski i NBA košarkaš. Košarku je izabrao kao jedan od više sportova kojima se je u mladosti bavio (rukomet, vaterpolo, plivanje). Sasvim je prirodno da rođeni Splićanin zaigra u tadašnjoj “Jugoplastici”, u kojoj se zapravo i proslavio. Osvojio je FIBA svetsko juniorsko prvenstvo za Jugoslaviju1987. i FIBA svetsko prvenstvo 1990. za Jugoslaviju, kao i dve olimpijske srebrne medalje – 1988. u Seulu za Jugoslaviju i 1992. u Barseloni za Hrvatsku.
Posle NBA karijere ponovo je igrao u Evropi.
Gospodine Rađa, zaigrali ste u tadašnjoj “Jugoplastici”. Vama je tako, čini mi se, vrhunac karijere bio još na samom početku
Rađa – Tako možda izgleda iako sam od Splita napredovao i igrački i ljudski. Također sam osvajao titule i medalje u skoro svim klubovima i u reprezentaciji svake godine dok povrede nisu učinile svoje.
Jedan ste od prvih NBA igrača, a danas su Evropljani u NBA ustaljena praksa. Ima li razlike u toj tituli nekad i sad?
Rađa – Danas je definitivno lakše doći do NBA. U ono vrijeme vladalo je ogromno nepovjerenje prema igračima izvan njihovog sustava.
Vi košarkaši te stare Jugoslavije ste, sećam se, bili poput Bitlsa. Poznati i priznati širom sveta.
Rađa – Svakako smo bili priznati svugdje, osim u Americi, što se ubrzo promijenilo. Pogotovo ekipa Jugoplastike. Dočekivani smo bili pljeskom svugdje zbog načina igre i talenta kojeg smo imali.
A onda se Jugoslavija raspala. Sa njom na neki način i naša košarka, reklo bi se.
Rađa – Kosarka se raspala iz drugih razloga. Prestalo se raditi kako se nekad radilo. Menadžeri, roditelji – preuzimaju glavne uloge umjesto trenera. Njih mijenjaju kao stare čarape nakon par poraza a omladinski pogoni su jako zapostavljeni u većini klubova. Danas većina igra zbog para, a ne iz ljubavi. Sve se želi postići na brzinu, žuri se i preskaču se stepenice a broj ponavljanja se smanjuje. Samim time i kvaliteta proizvoda.
Danas s poštovanjem govorite o srpskoj košarci i pojedinim kolegama košarkašima.
Rađa – Vasa košarka počiva na generacijama dobrih trenera. Od Ace Nikolića i Ranka preko Dude, Karija i Bože do Željka Obradovića i Saše Đordjevića. Kako ih ne poštovati.
Koji je problam hrvatske košarke danas?
Rađa – Problem hrvatske kosarke je nešto o čemu bi se satima moglo pričati ali kratki sukus je u prijašnjem odgovoru.
Sada je aktuelna Olimpijada. A Vi ste svojevremeno u Seulu i Barseloni osvojili dva olimpijska srebra. Kako danas posmatrate Olimpijadu, koliko se promenila?
Rađa – Olimpijada ko Olimijada uvijek ima posebnu karizmu. Tužno je bilo gledati ovu zadnju bez publike ali takva su vremena. Treba se prilagoditi. Svima isto.
Postoji li razlika između Evropske i Američke košarke?
Rađa – Razlike se smanjuju definitivno. Velik je uticaj evropskih igrača na NBA. Šta se tiče same košarke meni je draže pogledat utakmicu Eurolige nego NBA jer su oni već odavno prešli na All star game mode.
Osim što danas, zarad očuvanja kondicije, preferirate različite sportive, pomalo se bavite i muzikom. Jesam li ja to dobro čula – da Dino Rađa svira gitaru i rok?
Rađa – Moras imat neke hobije u zivotu. Jedan od mojih je gitara. Uživam u tome.
Čitajući o vama shvatih da u svakom tekstu, na ovaj ili onaj način, provejava “žal za Jugom”. Vi ste dušom još uvek u toj našoj staroj Jugoslaviji.
Rađa – Nema tu nikakve žali. Ja samo ne dam da se izbriše dio moje povijesti. Svako od nas gleda sa nekakvom sjetom prema svojoj mladosti. Pogotovo kad uđes u određene godine.
Spevali ste i pesmu Đorđu Balaševiću, punu emocija i poštovanja prema srpskom kantautoru. Snimak se munjevito širio na društvenim mrežama i izazvao lavinu pozitivnih komentara.
Rađa – To je pjesma Marka Milosevića, pjesnika kojeg sam slučajno sreo par dana ranije. Moja je samo izvedba. Đoleta sam poznavao i bio na desetke njegovih koncerata. Legenda koja nikad neće umrijeti.
Šta danas radi veliki Dino Rađa, čime se bavi i je li zadovoljan svojim životom?
Rađa – Prezadovoljan sam životom. Nadam se da će zdravlje poslužit još malo. Bilo bi dobro.
Još nešto za kraj, budući da je ovo portal namenjen osobama sa invaliditetom. Ovde u Srbiji je veoma raširen sport – košarka u kolicima. Igraju je osobe sa invaliditetom, a pridružuju im se i zdravi igrači. Jeste li nekada pokušali makar da probate da igrate košarku u kolicima?
Rađa – Nisam pokušao ali sam gledao utakmicu. Svaka im čast na motivu. Treba ih podrzati u svakom nastojanju.
Šta generalno mislite o osobama sa invaliditetom. Koliko se one razlikuju od nas, odnosno koliko ih mi poštujemo kao nekog ko daleko manje može, a ipak uspeva da postiže uspehe?
Rađa – Osobe sa invaliditetom koje se bave bilo kojim sportom su heroji bez obzira na rezultate. Najlakše je upasti u depresiju i zaliti sam sebe. Međutim oni ne prihvaćaju to svoje stanje i bore se protiv nečega što nama neće nikada biti jasno. Baš zato ih beskrajno cijenim i divim im se.
Autor: Gojko Agatonović