Autor: Gojko Agatonović
Foto: Dejan Cukić, privatna arhiva
Ukoliko se za nekoga može reći da je multimedijalna ličnost onda je to Dejan Cukić – muzičar, novinar, publicista, pisac i prevodilac. Muzičku karijeru je započeo u grupi Dizel. Nakon napuštanja Dizela dolazi u grupu Tilt, a zatim u Bulevar, gde snima dva studijska albuma. Po raspadu grupe postaje član benda Bajaga i instruktori, zajedno sa kolegom iz Bulevara, gitaristom Nenadom Stamatovićem. Tu ostaje sve do objavljivanja albuma Jahači magle (1987), kada osniva svoju novu grupu, pod nazivom „Spori ritam bend“. Po raspadu Bulevara, počeo je da se bavi rok-novinarstvom za Politikin časopis „Rok 82“ (kasnije „Rok“). Uradio je veliki broj intervjua sa svetskim rok-zvezdama kao što su: Dire Straits, Uriah Heep, Saxon, Tina Tarner, Sting, Kim Vajld. Bio je jedan od urednika časopisa „Žica“ (izlazio tokom 2001). Redovno piše za Politikin Zabavnik. Godine 2001. je objavio knjigu „Muzika je najbolja — lik i delo Frenka Vinsenta Zape Mlađeg“, a 2007. knjigu „45 obrtaja — priče o pesmama“, skup tekstova koje je objavio u Zabavniku.
Šta danas radi Dejan Cukić, kada se okrenete i pogledate godine iza Vas, jeste li zadovoljni onim što ste uradili ili je moglo i više i bolje?
Čovek nikada nije sasvim zadovoljan. Kada budem bio zadovoljan, znači da je vreme za nešto drugo. Opet, neki ljudi tvrde da je moj problem upravo u tome što se rasipam na više različitih strana. Ali, to sam ja… Ne bih nikada žrtvovao neki deo svoje ličnosti zarad većeg uspeha ili priznanja na drugoj strani.
Mislite li je da rokenrol polako umire? Ako i ne umire, da li doživljava istu sudbinu koju ima džez sa ograničenim krugom publike?
Pa, da. To je dobro poređenje. Rok je marginalizovan na način na koji se to nekada dogodilo sa džezom. Ipak, džez je uvek bio, iznad svega, instrumentalna, improvizovana muzika. Rok je svojom poetikom, iskrenošću i porukama predstavljao nešto više od muzike, jednu širu društvenu promenu. Uz rokenrol se rodila jedna vrsta „omladinske kulture“ koja je zauvek promenila svet. Umesto klinaca koji se trude da što pre ulete u odela i glume odrasle osobe, dobili smo generacije ljudi što odbijaju da odrastu i, pre svega, bore se za neku vrstu lične slobode. To je za mene rokenrol: „osvajanje slobode“. Nažalost, živimo u vreme u kome se ruše sve tekovine tok oslobađanja, a ne samo muzika.
Foto: Aleksandar Zec (Dejan Cukić, privatna arhiva)
Krajem prošle godine izdali ste novi album „Ulica bez brojeva“, ali ste napravili veliku pauzu između dva albuma. Šta je u pitanju?
Jednostavno, nisam se snalazio u novim uslovima… i dalje se ne snalazim, ali prosto smo svi zajedno osetili potrebu da izbacimo to što imamo u sebi. Spori Ritam je grupa koja radi zajedno već više od 30 godina i sada su se stekli uslovi da snimimo album potpuno pod našom kontrolom.
Ko je sve pomogao da album ugleda svetlost dana?
Ovo je u pravom smislu reči album benda Spori Ritam. Autorski, najveći deo je povukao klavijaturista Dragan Mitrić, dok su tekstovi uglavnom moji. Producent je bio basista Peđa Milanović, ali svoj doprinos su dali i gitarista Saja Petrovac i bubnjar Sloba Jurišić. Imali smo i podršku i pomoć našeg drugara Nikole Čuturila koji je napisao 2 teksta i svirao u tim pesmama, a pronašli smo i jednu staru Bajaginu stvar koju mi je on dao još 1983, pre nego što je osnovao Instruktore, ali smo svi zaboravili na nju.
Krenuli ste sa solo karijerom kada su Bajaga i Instruktori bili na vrhuncu. Kako ste prepoznali trenutak u kome možete da krenete sami?
Ja sam oduvek bio pre svega pevač. Pre Instruktora bio sam u prilično uspešnoj, u to vreme, grupi Bulevar. Bilo je sasvim logično da krenem putem u kome ću biti solo pevač, a ne prateći glas. Snimio sam prvi album, on je dobro prošao i Bajaga mi je poželeo sreću.
Foto: Dejan Cukić, privatna arhiva
Ostvarili ste jako ozbiljnu karijeru kao rok novinar i prevodilac. Sa kim od tih velikih imena vam je bilo najlakše da razgovarate, a ko je bio najteži za saradnju?
Zanimljivo je da su američke zvezde mnogo pristupačnije od engleskih. To je jedino pravilo koje sam ustanovio. Najprijatnije razgovore vodio sam sa američkim džez muzičarima. Nemam nekih loših iskustava… a možda sam ih i zaboravio… davno je bilo.
Vaš životni moto je?
„Kada si poslednji put nešto uradio po prvi put u životu?“. Više je podsticajna rečenica nego moto, ali ko bi se motao sa motom?
Poruka osobama sa invaliditetom?
Znam da je ponekad teško u sredini koja nije uvek spremna da se prilagodi u smislu osnovnih pogodnosti za život razmišljati pozitivno, ali ja mislim da je svaki čovek zvezda svog kosmosa. Svako od nas ima nedostatke, neki su manje vidljivi neki više… na te stvari ne treba gledati kao na slabosti, već na osobenosti, na ono što nas čini takvima kakvi jesmo. Posebni i jedinstveni.
