Autor: Gojko Agatonović
Foto: Branimir Lokner, privatna arhiva
Branimir Bane Lokner je rođen 1961 godine u Zemunu. Novinarstvom je počeo da se bavi 1980. godine u magazinu „Džuboks“. Tokom 80-tih godina, pisao je za veliki broj listova, časopisa i magazina, kao što su: „Rock“, „Stav“, „Glas Omladine“, „Non“, „Omladinske Iskre“, „Valter“, „Zum Reportera“, „Dnevnik“… Tokom 90-ih, sarađivao je sa magazinima i časopisima, „TIN“ „Građanin“, „Yu Rock Magazin“. Radio je i kao muzički urednik na nekoliko radio i TV stanicama. Bio je urednik u izdavačkoj kući „ITV Melomarket“, kasnije „IT MM“, kao i u „PGP RTS“. Od 2002. godine okreće se pisanju za brojne internet portale, autor je knjiga „Kritičko pakovanje 1 i 2“ i „Rokenrol u kandžama interneta 1 i 2“. Autor je blogova na mnogim portalima. Njegov uticaj na rokenrol je, smatraju mnogi, nemerljiv.
Obeležili ste mnoge generacije kako svojim pisanjem tako i izborom muzike dok ste radili na mnogim radio stanicama. Sta se danas dešava sa rok kulturom? Da li je ona još uvek tu, i da li rokenrol u Srbiji ima perspektivu, budući da se već decenijama nalazi na društvenim marginama pod izgovorom da je neprijatelj sistema?
Rok kultura danas nažalost nema onaj status kojeg je imala ranijih godina, naročito do perioda 90-tih prošlog veka. Ima puno razloga zašto je to tako. Dolazak novih žanrova, trendova, stilova, naravno upliv novih (sintetičkih) droga, i mogućnost izbora novijih generacja da se odluče i zaintersuju za one muzičke ili bilo kakve druge kulturološke forme, od kojih brojne nemaju više puno dodirnih tačaka sa rok kulturom. Rok nije samo muzika, to je pre svega stav, odnos prema brojnim sistemima vrednosti, svest i mnogo toga drugog. Kod nas je situacija pogoršana namernim političko- kulturološkim delovanjem,koje je na jedan vrlo brutalno-negativan način krenuo 1997. godine. Od tada stvari kreću drastično na gore. Osnivaju se izdavčke kuće „Košava“ i „City Records“. Dance muzika koja je već završila priču ponovo se revalorizuje, a guše se u roku od nepunih mesec dana skoro sve televizijske i radio emisije koje su bile specijalizovane za promovisanje nekakve rok kulture.
Situacija je danas posve drugačija. Na sreću ima puno novih sastava, njihov broj je čak neočekivano velik, jedino nema publike, odnosno publiku čine posetioci od 45 do 65 godina starosti, uz vrlo mali broj onih predstavnika novijih generacija koji to prate. Naravno ima ih, ali su u manjini, i tu smo mi kao sredina i zemlja, u goroj situaciji nego brojne druge nacije, čak i u okruženju. Činjenica je da rok kultura nije vodeća kultura novijih genracija, ali pogubnost delovanja propratnih medijskih akcija kao i generalno nipodaštavanje, čine da stvari izgledaju veoma obeshrabrujuće. Ali, dok god postoji veliki broj onih koji na neki svoj način priču nastavljaju, rok i dalje živi, i to je od izuzetnog značaja i važnosti.
Foto: Branimir Lokner, privatna arhiva
Često govorite o tome da je rokenrol estradizovan, kako se to dogodilo i zašto rokenrol to ne bi smeo da bude. Kakva je situacija sada u tom pogledu u Srbiji i kako se sa tim nose republike Ex Jugoslavije. Čini se da je samo Slovenija uspela da se odupre tom talasu?
Estrada je nažalost odvajkada ovde imala snažan uticaj i veliku primenu. Takav trend postoji oduvek, praktično od kada postoje kulturno-zabavni programi, koji su rađeni po pricipu „za svakog po nešto“, i tu su se mešale babe i žabe. Vremenom pod izgovorom nekakve komercijalnosti brojni urednici u medijima tražili su nekakvu izraženiju komercijalnost od ovdašnjih aktera i umetnika i tako se išlo godinama linijom manjeg otpora, na koju nisu bili imuni ni brojni ovdašnji izvođači. To se kasnijih godina prenelo i na klubove i na brojne druge sfere, a ekonomska situacija i život od danas do sutra nisu uspeli da ovde etabliraju sistem realnih i pravih, već samo lažnih vrednosti, pred kojima brojni konzumenti, slušaoci, gledaoci, su jednostavno samo upijali ono što im se na dlanu dostavlja, ne razlikujući, šta je ono pravo, a šta „fake“ i ne razlikujući žito od kukolja. Vremenom se uvek više na kraju cenila uspešnost, popularnost medijska primećenost, a ne kvalitet, i u svemu tome estrada koja je bila i dirigovana od strane brojnih državotvornih struktura, kao i generalna estradizovanost kulture doveli su do situacije u kojoj ovde već dugi niz godina postoje slušaoci koji bez problema slušaju najgori turbo folk, jednako kao recimo punk ili hardcore. U Hrvatskoj je situacija bolje nego ovde po tom pitanju, a u Sloveniji poslednjih godina generalno je u kulturološkom smilsu sve na znatno višem nivou. Tamo postoji veoma pogodna klima koju iniciraju brojne ne samo kulturološke već i državne strukture, ekonomska situacija itekako ide u prilog brojnim drugim mogućnostima, i danas Slovenija deluje spram ostalih ex-yu teritorija kao neka oaza. Naravno i tamo ima određenih problema, ali je generalno „klima“ za ovu oblast koja nas zanima daleko bolja.
Da li je moral kategorija za koju postoji mesta u muzici ili sve gubi smisao u tom pogledu?
Teško je biti moralan, kada si u nezgodnoj finansijskoj situaciji, i kada stvari u tvom okruženju na svaki način deluju protiv tebe. Šta da rade muzičari sa autorskom muzikom, ako gazde klubova insistiraju u većoj meri na sviranju covera ili jednostavno pesama popularnih autora, bilo naših, bilo internacionalnih. Novaca ima, ali samo za odabrane, koji su privilegovani od strane određenih struktura, bilo da su u pitanju nevladine organizacije, ili one iza kojih stoje državne strukture, ali njihov broj nije velik i gotovo uvek je isti. To su takođe veliki problemi koje imamo ovde u Srbiji, a oni su naričito vidljivi, kada dođe dugo toplo leto sa brojnim festivalima, na kojima nastupaju jedni te isti akteri.
Koliko je važna reč kada se radi o muzici?
Reč je naravno uvek važna, naročito jer iskazuje stavove, mišljenje, pristup, i prosto zahteva od slušaoca određenu reakciju. Uvek su sami tekstovi, kao i oni tekstopisci koji su imali šta da kažu bili značajniji u smislu predvodništva, odnosno sledbeništva populacije koja je znala da se sa njihovim stavovima poistoveti. Danas je naravno drugo vreme, prisustvujemo novijoj eri tehnološke revolucije sa jedne strane, gde i samo trajanje određenih vrednosti nema onu dužinu, koju je imalo u ranijim periodima/godinama.
No, uvek je na kraju onaj koji najduže izdrži i koji istraje neka vrsta pobednika, ne kao u ranijim godinama, ali istrajnost u finalizaciji uvek dokazano potvrdi značaj rada/delovanja određenog umetnika ili sastava.
Foto: Branimir Lokner, privatna arhiva
Zajedno sa Peđom Jovanovićem ste napisali „Rokenrol u kandžama interneta 1 i 2“. Koliko je internet u ovom trenutku neminovnost za promociju novih generacija bendova. Može li uz pomoć interneta da se napravi karijera i koliko je on značajan za muzičare ali i njihovu publiku?
Internet je danas najvažniji medij za sve sfere i vidove kulture, kao i subkulture. Kod nas je možda malo drugačija situacija, jer političko/kulturološka postavka inicira televiziju kao centralni medij, a ne internet. Ovde je to još malo više izraženo jer smo starija nacija, odnosno stara nacija, i postoji određen broj populacije one iznad 55 godina, koji nije toliko familijaran sa internetom. Ali generalno internet je danas neminovnost, i on predstvlja glavni medij za promociju sastava/izvođača/umetnika, njihovih dela, radova i svega ostalog. Ukoliko ste dobar poznavalac kako funkcionišu društvene mreže, Fejsbuk, Tviter, neminovni Jutjub, onda ste u prednosti nad onima koji su slabiji poznavaoci, jer ćete bolje od ostalih znati kako i kome da plasirate ono što vas intersuje, odnosno bolje čete sebe promovisati. No, internet je zapravo ogroman prostor, kojeg čine još mnoge unutarnje strukture, u slučaju muzike, webzini, mesta za streamovanje, preslušavanje, distribuciju muzike, i to je ono što danas zapravo „nosi“ promociju, odnosno marketing bilo kog aktera koji želi nešto ili sebe da promoviše.
Ko se po Vama najbolje snašao na srpskoj rok sceni. Često pominjete grupu „Ničim izazvan“?
Grupu „Ničim Izazvan“ spominjem često, ne zato što smatram da su u autorskom smislu kvalitetan bend, jer od njih ima puno značajnijih aktera vrednijih pomena, ali su jedan od onih sastava, koji su u ovdašnjoj novijoj istoriji kompletnu popularnost kod publike, a ona nije mala, stekli promocijom putem internet medija, a ne promocijom putem onih starijih poznatih kanala: radija, televizije ili novina. Zbog toga su oni u sociološkom smislu ovde jako intersantni, a njihova popularnost na internetu, dovela je do toga da se za njihov rad zaintersuju i pomenuti stariji mediji, kako bi rekli naknadno – radio, TV i štampa. Danas više ne postoji, odnosno nema nekadašnji značaj teorija koja kaže „ako imaš dobru pesmu, kad tad ćeš postati popularan“. Danas možeš i da ne poseduješ određeni kvalitet, ali ako znaš kako da se promovišeš, naročito putem internet medija, veće su ti šanse da za tebe čuje što veći broj ljudi, samim tim i tvoja karijera ima veće mogućnosti za prolaz, bilo nacionalni ili internacionalni.
Po vokaciji ste muzički kritičar. Kada pišete kritiku čime se vodite i kako uspevate da ostanete objektivni ako se radi, recimo, o grupi sa čijim ste članovima prijetelj?
Svaka kritika je zapravo subjektivna, ali kritičar bi u toj svojoj subjektivnosti trebao biti maksimalno objektivan. Ja sam jedan od onih kritičara, koji nikada ne „napadaju“ ličnost, već isključivo pišu o delu, pri čemu uvek gledam da ukažem i na dobre i na one manje dobre stvari, gledajući da nikad to ne deluje neprikladno po samu ličnost koja stvara određeno delo. Ako mi je neko jako dobar prijatelj, onda o njemu uopšte ne pišem, nisam nikada imao probleme tog tipa, jednostavno odvajam takve stvari, na jedan, da ne kažem tešku reč, profesionalan način. Jedino se uvek postavljam tako, da ako mi se nešto baš izuzetno ne sviđa, a smatram da bi moja negativna (mislim vrlo negativna) kritika delovala loše po same aktere, onda pre izaberem da o tom i takvom izvođaču/sastavu ne pišem. Ovde naravno ne mislim na određene loše pojave, bilo kulturološke, sociološke ili sa političkom negativnom konotacijom, gde takva negativna kritika sa moje strane ako je ima, a ja je smatram vrlo opravdanom, onda o njoj pišem, ili javno verbalno istupam.
Progledate li nekada nekome „kroz prste“ ili je teško izvući se ispod Vašeg „oštrog pera“ i da li se dešava da budete u jednom trenutku preoštri, a onda promenite mišljenje?
Mislim da sam u ovom prethodnom vašem pitanju dao koliko je to moguće relevantan i iskren odgovor. Često naravno analiziram svoja pisanja i gledam da ona budu maksimalno informativna po čitaoca. Nemam takvu vrstu sujete. Recimo, ako sam određeni album od određenog benda u jednom trenutku slabije ocenio, a neko drugo njihovo sledeće izdanje je kvalitetnije, nemam problem da stav o tome kako oni u tom trenutku bolje zvuče, ili su kvalitetniji nego ranije i javno napišem ili kažem. Znam da to nije slučaj kod baš svih mojih kolega, ne mislim samo ovde, gde nas ima jako mali broj, već je tako i u svetu. Ako su nekog uzeli na „zub“, teško je da nakon toga i prođenih godina, promene mišljenje/stav o samom akteru od onog kojeg su kreirali prvobitno.
Foto: Branimir Lokner, privatna arhiva
Da li kritika ima tu težinu i moć da muzici vrati prave vrednosti, muzičke, moralne i kulturne i na taj način usmeri i mlade generacije ka istim tim vrednostima bilo da se radi o bendovima ili publici jer je definitivno sve polako skliznulo u „šund“, čast izuzecima ?
Kritika danas više nema onu specifičnu težinu i značaj, kakvu je imala nekad. Razloga ima više, a svakako je i tempo, te način života danas, kao i da sve oko nas „protutnji“, zapravo svaka informacija, vest… Njihovo vremensko realno trajanje je nikad kraće, onda i sama kritika kao takva ne može zauzeti nekadašnje mesto, kada je bila i inicijator izgradnje stavova i mišljenja brojnih generacija. Ali, svakako da prikaz jednog teksta od strane onih koji to rade profesionalno, i onih koji tek usputno „prepisuju“ nije isti, samim tim i specifična težina onih koji to znaju da rade se više vrednuje. Ne mogu reći da je baš tako i kod nas, ali i ovde ipak ljudi znaju da ocene ko je u „poslu“ sa razlogom, a ko je usputni prolaznik. I da, za same izvođače i umetnike i danas mnogo više znači kad o njihovom delu piše neko ko razume materiju.
Sa kritičke strane, kako gledate na uklanjanje društvenih i svih drugih barijera kada su osobe sa invaliditetom u pitanju?
Mi smo sredina gde se vrlo malo i nedovoljno obraća pažnja na osobe sa invaliditetom. Možda smo tokom poslednjih godina postali i daleko više nehumano ili manje humano društvo. Sistem, odnosno država, tek sporadično se zauzima za nekog ko je drugačiji. U pojedinim zemljama, naročito onim iz takozvanog zapadnog sveta, gde postoji i određena izgrađena građanska svest, stvari su daleko bolje regulisane. Sve polazi od pojedinca i ličnih inicijativa, napora da se svi zajedno pre svega suočimo da pored nas žive ljudi sa drugačijim potrebama, a tek onda uz razvoj određenog stepena svesti, bi trebalo krenuti u šire delovanje. Nekad je potrebno vrlo malo, a nekad prepreke izgledaju neosvojive u pronalaženju lepšeg i boljeg sveta za sve. Ali, uvek postoje ljudi sa inicijativom, kao i oni koji su spremni da pomognu, a ovdašnji rokeri su ipak poznati po humanosti i ne malom broju održanih koncerata/manifestacija realizovanih u dobrotvorne svrhe, ili kao pomoć nekome ko je bolestan ili kojem treba donacija za operaciju, nalaženja/plaćanja lekova i slično. Na tom polju u pozitivnom smislu, naši rokeri zaista zauzimaju visoke pozicije.
