Foto:Lična arhiva
Kad dođe jesen,počinju nova poglavlja za brojne školarce.Radosni,nasmejani i nestrpljivi iščekuju prve školske obaveze,domaće zadatke,upoznaju nove drugare. Ovo je priča o dečaku toplog pogleda i širokog osmeha Atili Komaromiju,koji je uprkos velikim životnim nevoljama,svojom upornošću i voljom uspeo da se obrazuje s odličnim uspehom.
Atila je rođen u Novom Sadu,1999.godine sa teškim mentalnim i oštećenjenima svih ekstremiteteta. Prognoze lekara su bile loše. Ostavljen od strane roditelja u subotički Dom za ometene u razvoju “Kolevka”. Roditeljsku ljubav i podršku nikad nije osetio.S majkom povremeno ima kontakt,otac ga više nikada nije video.Deo detinjstva kratko je proveo i u Kulini. Vraća se u Kolevku usled reorganizacije sistema domova.
Stručnim angažovanjem zaposlenih u domu,a posebno posvećenim radom sa njim psihologa Margarite Berček,Atilino opšte psihofizičko stanje se poboljšava.
Foto: Lična arhiva
Godine 2010.g.nadležni organi donose zaključak da je umereno mentalno sposoban i Atila sa 11 godina upisuje prvi razred izdvojenog odeljenja OŠ “Zdravko Gložanski”u Radičeviću,čime se uključuje u redovni obrazovni sistem. Tamo su ga školski drugovi dobro prihvatili.Kada je pošao u školu,odlazi u prvu hraniteljsku porodicu iz tog mesta. Za taj period, po Atilinim rečima,ne vežu ga lepe uspomene,jer doživljava maltretiranja. Pošto je doživljavao maltretiranja,odlazi u drugu hraniteljsku porodicu u Bečeju,gde se dobro brinu o njemu, a dobija i ličnog pratioca,nakon čega prelazi u centralnu školu “Zdravko Gložanski u Bečeju.
Zahvaljujući pozitivnoj energijii, ogromnoj snazi volje i požrtvovanom radu celog kolektiva u bečejskoj školi “Zdravko Gložanski” i bezrezervnoj podršci koju je dobio od drugova i drugarica, Atila ubrzano napreduje,uči da piše i čita i ravnopravno učestvuje u školskim aktivnostima.
-Nezaboravna uspomena koju ću pamtiti je proslava mog punoletstva, ističe Atila.Moje odeljenje i svi zaposleni u školi su uzeli učešća u organizovanju mog 18. rođendana.Bila je vesela i razdragana atmosfera sa mnogo balona,dobio sam majicu i šoljicu kao poklone i tortu na sprat, seća se on.
Foto: Lična arhiva
Iz tog perioda mu nedostaju svi dobri ljudi koji su ga voleli i poštovali,a posebno psiholog Margarita,hraniteljice,školski drugari s kojima je nastavio kontskt putem telefona i društvenih mreža.
Godine 2018.dolazi u Dom za nezbrinutu decu i omladinu “Duško Radović u Nišu.
-Svi su me divno prihvatili,dobro se brinu o meni i kad imam neki problem,trude se vaspitači Maša Đenić Živković i Olivera Kocić da mi ništa ne zafali,zadovoljan je Atila boravkom u domu.Hvali i angažovanje fizioterapeuta Tomislava Kojadinovića,koji strpljivo vežba sa njim.
Slobodno vreme provodi uz kompjuter,izrađuje čestitke i ručne radove u radionici,voli da sluša muziku i gleda tv.Često posećuje sa drugarima iz doma i bioskope i pozorište.
-Uživam u izletima i boravku u prirodi.Posetili smo Zoološki vrt u Jagodini,Grzu,Kopaonik,Nišku i Sokobanju,nabraja Atila.
Završio je ove godine Školu “Carica Jelena” u Nišu.
-Školske dane pamtim po tome što sam naučio neke nove veštine,kao što je tkanje krparica,ponča,šalova,torbica,ponosno kaže ovaj uporni dečak.Moja razredna Marina Mitić je bila uvek tu za mene, dok sam se školovao,a matursko veče nikad neću zaboraviti.Prijale su mi šale sa drugarima i razgledanje okoline,prilikom odlaska u školu kombijem,seća se Atila školskih dogodovština.
-Ne stidimo se svojih poteškoća i problema,a kada je potrebna pomoć treba je otvoreno tražiti,izražava svoj stav,Atila.
-Radujte se životu,ne odustajte,verujte u sebe! Stičite nova prijateljstva,podržavajte i pomažite sve ljude i one u kolicima,poručuje nam ovaj hrabri dečak,koji je jedan od najboljih primera uspešnosti inkluzije u školskom sistemu.
Autor: Milica Živković
