Foto: Lična arhiva
AnaMarija Maravić je samostalni slikar. Rođena je u Vranju, 1972. godine. Završila je srednju Umetničko-dizajnersku školu u Nišu. Studirala je na Fakultetu lepih umetnosti u Prištini, koji nije mogla da završi iz zdravstvenih razloga. Član je Likovnog udruženja „Luna“ iz Niša, sa kojima povremeno izlaže. Živi i radi u Nišu.
Šta te inspiriše da slikaš?
AnaMarija – Slikarstvo je za mene postalo drugo ime za ljubav. Ideje za svoje umetničke radove nalazim u prirodi i ljudima. Stabla drveća predstavljaju simbol čvrstine, postojanosti i dugovečanosti. Ljudski karakteri kroz ekspresiju na njihovim licima me podstiču da ih zabeležim na svojim slikama.
Kako tvoje zdravstveno stanje utiče na faze u slikanju?
AnaMarija – Kad sam dobrog raspoloženja i volje slikam vedre i koloritne slike prirode, cveća i ljudskih likova. Nežnu emociju i utehu pronalazim u slikanju verskih motiva.
Psihološki momenti koje nosi moja bolest se odražavaju kroz slikanje sa motivima bolne tematike, mračnih i tamnih boja. U periodima nesanice izbegavam da slikam, jer ono što stvorim deluje neprijatno za ljudsko oko.
Slikarstvo mi je pomoglo da ublažim negativna osećanja anksioznosti, nesigurnosti, nespokoja, i tuge.
Foto: Lična arhiva
Bila si učesnica na raznim humanitarnim akcijama. Da li sebe vidiš ponovo u tim projektima?
AnaMarija – Želja mi je da svojim učešćem i donacijom nekih od svojih umetničkih radova na humanitarnim aukcijama, aktivno pomognem različitim zdravstvenim ustanovama, koje se bave problemima ljudi sa psihičkim smetnjama.
Da li si u dosadašnjem radu nailazila na barijere zbog svog zdravstvenog stanja?
AnaMarija – Slikari su uglavnom osećajni ljudi. Od svojih kolega -umetnika koji znaju za moj problem, prvenstveno sam nailazila na razumevanje, uvažavanje, podršku i podstrek za dalji rad.
Foto: Lična arhiva
Na kraju razgovora kaži nam koji je tvoj moto kojim se vodiš u životu?
AnaMarija – Postoje zdravstvene prepreke koje me obore na kolena, ali ubrzo ustanem i trudim se da uzdignute glave hrabro koračam dalje.
Autor: Milica Živković
