Uklonimo barijere
Autor: Marija Jevremčević
Foto: Ana Prvulović, privatna arhiva
Ana Prvulović na nedavno održanom Evropskom prvenstvu u stonom tenisu za osobe sa invaliditetom osvojila je srebrnu medalju i tako pokazala da je u samom vrhu starog kontinenta. Ana je stonim tenisom počela da se bavi nakon saobraćajne nesreće koju je doživela pre više od 20 godina. Kako kaže dug je i naporan put do evropske medalje, ali upornošću i radom može se sve postići. Srebro u Evropi omogućilo je Ani učešće na Olimpijskim igrama, na kojima će braniti boje naše zemlje.
Nakon što se vratila sa Evropskog prvenstva, imali smo čast da razovaramo sa našom vicešampionkom o tome kakav je osećaj biti među najboljima, šta je potrebno za takav vanserijski uspeh, ali i koji su šampionski „recepti“ za borbu sa životnim problemima. uklonimo barijere
Ostvarili ste veliki uspeh na Evropskom prvenstvu, osvojivši srebrnu medalju. Kako ste se osećali nakon što ste svhatili da ste postali vicešampionka Evrope?
Iskreno, još uvek pokušavam da pronađem pravu reč koja bi mogla da opiše moja osećanja u pravom smislu. Sreća, radost, suze radosnice, umor, ispijenost, ispražnjenost, iscrpljenost, sve se sjedinilo u tom jednom trenutku, kada sam odigrala poslednji poen za potvrdu srebrne medalje. Neverovatan osećaj! Mogla bih se navići na njega, jako prija ukus pobede. To je samo još jedan dodatni motiv da i dalje vredno radim i treniram, samim tim i da napredujem. uklonimo barijere
Pored talenta za tako veliki uspeh potrebno je i mnogo rada. Kako su tekle pripreme i koliko ste morali da uložite truda i vremena?
Iza svakog velikog uspeha mora postojati mnogo uloženog rada i truda, samo se tako mogu i postići ozbiljni rezultati. Tako sam i ja morala dosta trenirati, kako u zemlji tako i u inostranstvu, Poljska, Češka, Kanjiža… Puno odricanja, neprospavanih noći, opet suza, opet umor… sve sam to morala proći da bih dovela sebe i svoju igru do nivoa da se mogu ravnopravno boriti sa najboljim igračicama širom sveta. uklonimo barijere
Foto: Ana Prvulović, privatna arhiva
A zašto baš stoni tenis? Kako ste se i kada upoznali sa tim sportom i zavoleli ga?
Kako sam pre saobraćajne nezgode bila dosta aktivno dete (bavila se sportom, igrala folklor), tako sam rešila da ne želim da ostanem u četiri zida i žalim svoju sudbinu. Upoznala sam puno dobrih ljudi koji su mi i danas veliki prijatelji. Među njima su i oni zbog kojih sam se zaljubila u stoni tenis, dvojica mojih najboljih drugara, Cobi i Neša. Oni su se već aktivno bavili stonim tenisom kada sam se ja pojavila u sali. Neša mi je poklonio reket i preteći mi rekao da počnem da treniram: “Nemoj slučajno da ti reket skuplja prašinu na nekoj polici!” Poslušala sam ga i krenula. Zahvaljujući njima, između ostalih, ja sam sada tu gde jesam. Stoni tenis me je privukao zbog svoje kompleksnosti, elegancije, a u isto vreme i brzine pokreta, brzine razmišljanja, ovaj sport se igra u sekundama…Sve to skupa je jedan izazov i u tome je lepota ping ponga.
Koliko je, prema Vašem mišljenju, sport bitan kao vrsta motivacije osobama sa invaliditetom?
Mislim da je sport jako bitan, pre svega zbog samog zdravlja. Nama su mogućnosti kretanja, tj. bilo kakvo aktiviranje tela, ograničeni. Samim tim organizam nam sporije radi i unutrašnji organi ne funkcionišu kao kod zdravih i pokretnih ljudi. Sport, kao takav, iziskuje više kretanja i aktivacije i koliko-toliko pomaže boljem funkcionisanju organizma. To nam je, isto tako, neka vrsta rehabilitacije. Baveći se sportom mi održavamo naše trenutno stanje i poboljšavamo lične kapacitete, kako fizičke, tako i psihičke. Takođe, sport je jedan vid socijalne inkluzuje OSI. Mi, našim aktivnostima, pa i samim uspesima na velikim takmičenjima, dokazujemo da granice ne postoje kada se nešto želi i voli, bez obzira da li koračamo ili se krećemo uz pomoć bilo kakvog pomagala.
Kakav savet biste dali osobama sa invaliditetom koje još uvek ne mogu da se pomire sa činjenicom da će ostatak života provesti u kolicima, čega je potrebno da budu svesni?
Kao što sam već i rekla, ne treba žaliti sudbinu i prepustiti se samoći i depresiji. Desilo nam se nešto što niko nije priželjkivao, ali nam se nije desio kraj. Treba živeti život! Uprkos svemu.
Koja je Vaša poruka osobama sa invaliditetom koje se odluče za neki sport?
Prva poruka je: “Bravo! Pobedili ste. Izabrali ste pravi put.” Svaki naš uspeh je mnogo veći i značajniji, jer se mi borimo ne samo protiv rivala već i protiv nas samih. Samim tim je i svaka naša sportska pobeda slađa!
Foto: Ana Prvulović, privatna arhiva
Šta je najbitnije za uspeh?
VERA! Ne želim da umanjim važnost i bitnost želji, volji, radu i upornosti, ali ključna stvar u svakom uspehu je vera.
Prema Vašem mišljenju, šta je najbitnije da bi se uklonile barijere u društvu?
Samo naše uključivanje u društvo podstaći će na razmišljanje. Time ćemo uspeti da podignemo svest javnosti i olakšati nam učešće u svakodnevnom životu.
