Foto: Lična arhiva
Amila Sulejmanović, jedan od najpoznatijih pratećih vokala na prostoru bivše Jugoslavije, već duže vreme živi u Londonu. Mogla je, ali nije, da postane velika zvezda na ovim prostorima. Život je, naprosto, imao druge planove za nju.
Amila, prateći vokal u muzici meni nekako dođe kao čovek iz senke u drugim profesijama. A upravo ti ljudi su uvek bili bolji i jači od onih, koje su pratili. Je li Vam u to vreme smetalo to što ste u senci?
Amila – Ne nije mi smetalo, dapace, meni je čak i prijalo.
Proslavili ste se pesmom „Volim te još”, koja je do dana današnjih sačuvala svoju popularnost. Koliko Vam je u tom trenutku to značilo i jeste li pomislili: da, to je početak moje muzičke karijere?
Amila – Da ta pjesma je bila moja najveća odskočna daska i tada sam odlučila da nastavim sa muzičkom karijerom. Ali, kada gledam iz današnje perspektive, više bih voljela da sam završila studije prava. Studirala sam u to vreme pravo, a muzikom sam se samo zamajavala.
Pevali ste i sa Bijelim dugmetom, što nije mala stvar. Jesu li članovi benda bili svesni vaših muzičkih potencijala?
Amila – Jesu, jer da nisu bili svjesni nikada ne bih ni pjevala prateće vokale sa Dugmetom.
Okušali ste se i u Sovjetskom savezu, pa se ubrzo vratili. Očigledno ni taj pokušaj nije bio ono, što ste želeli?
Amila – Ja sam u Sovjetskom Savezu bila 6 mjeseci a to je organizovala Koncertna agencija iż Sarajeva i njen tadašnji direktor Janes Tadić sa Lenjingradskom koncertnom agencijom.
To je bilo 1981. godina i tada je Jugoslavija razmjenjivala umjetnike i muzičare sa Sovjetskim Savezom. Bila sam i te kako dobro primljena od publike u Rusiji i upravo o tome pišem u svojoj knjizi „Kljuc bubnja tama”. Ali morate znati da niste mogli tek tako da putujete u Rusiju tada ili da razvijate karijeru u jednoj stranoj zemlji ! Bilo je teško.
Je li Vam ikada sujeta proradila? Jeste li pomislili: e pa sad je dosta! Bolja sam, i neću više da pomažem drugima na njihovom putu ka uspehu. Tapšanje po ramenu mi više nije dovoljno.
Amila – Ne nije, jer u muzici je timski rad veoma važan. Učestvujete u nečemu što ima harmoniju i ako možete doprinjeti da uljepšate nečiju pjesmu onda je to vrijedno svakog truda.
Vaš život počinje da se menja iz korena negde 1988. godine. Čini mi se da ste tih godina počeli da tražite rešenje za, nazovimo ih tako, nagomilana nezadovoljstva?
Amila – Nisu to nezadovoljstava, ja bih to nazvala život i odrastanje.
Foto: Lična arhiva
Rezultat svega je – odlazak iz zemlje u London. Je li Vam druga zemlja promenila život, jeste li uspeli da barem deo svojih snova ostvarite?
Amila – Jeste druga zemlja mi je dala dom, novu karijeru. U Engleskoj sam vec 33 godine. Bavila sam se muzikom i radila sam sa vrhunskim muzičarima kao „Jah Wobble is PIL”, odnosno „Ex Sex Pistols”. To je čuveni producent, a ovo govorim samo da bih vam ukazala na referencu. Učila sam klasično pjevanje kod najboljih učitelja kao što je Richard Von Alda i Helena Chanel. Oni su davali časove Shirley Bessy koju sam kod njih u kući na Maida Vale u Londonu često i sretala, zatim Any Lenox i George Michael.
Ja sam, međutim, godinama radila i u visokoj modi za čuvene luxury brendove kao Missoni i Dior. Poslednjih godina radim za čuvenog Engleskog produckt dizajnera Toma Dixona. Konkretnije za njegov Desigh Research Studio.
Kakav je Vaš utisak, cene li stranci više kvalitet kod čoveka, ili se nama na ovim prostorima to samo čini?
Amila – To sve zavisi od menadžmenta i kompanije za koju radite. Ako nekome donosite pare svi vas cijene !
Nedavno ste objavili i autobiografsku knjigu “Ključ bubnja tama”. Šta u njoj piše, ima li nešto od ovoga, o čemu smo nas dve razgovarale?
Amila – Dotakli smo samo mało u ovom razgovoru o onome o čemu ja pišem u svojoj knjizi. Moja knjiga opisuje uspone i padove jedne mlade djevojke koja se našla u vrtlogu što ljubavnom, što estradno-profesionalnom u bivšoj Jugoslaviji. Mislim da je moja knjiga jedan almanah pogrešno učinjenih koraka. U svakom slučaju ukazuje na greške – kako ne treba voditi biznis, drugim rečima kako ne treba da izgleda biznis u muzici.
Ja pojma nisam imala sa dvadeset jednom godinom šta treba da radim. Nije postajala neka self-help knjiga kako razvijati muzički biznis, a još uz to imati momka koji je bio najveći i najpopularniji bubnjar u bivšoj Jugoslaviji. Ja bih to vrijeme nazvala „Jadi mladog Vertera”.
Foto: Lična arhiva
Moje poslednje pitanje se ne uklapa u temu, ali se nekako uklapa u život. Nas, sa portala Uklonimo barijere, uvek zanima šta neki poznati ljudi misle o osobama sa invaliiditetom. U drugoj ste zemlji, pa me interesuje koliko su takve osobe u Londonu „vidljive” za okruženje, ili ih se kao kod nas, društvo njih seti samo u nužnim prilikama.
Amila – Mislim da je Engleska po tom pitanju daleko ispred regiona jer se i te kako vodi računa o osobama sa invaliditetom. Moram reci da, ipak, na tome treba raditi još više. Svi gradski autobusi, transport – generalno su prilagođeni ljudima sa invaliditetom. Princ Harry je organizator “Para Olimpiks” u kome se takmiče osobe sa invaliditetom a i veliki dizajneri kao manekene angažuju osobe sa invaliditetom. Moram navesti primjer bivše supruge Pola McCarthney iż Bitlsa, koja se zove Heather Mills. Heather je izgubila nogu kada ju je motorista udario na pješackom prelazu. Ona je tada bila model i tog dana išla je na casting za posao. Ta djevojka je radila na mnogim kampanjama od veganstva do osvještavanja javnosti o invaliditetu. Tako je i upoznala svoga bivšeg supruga. Ja sam je srela na jednom partiju u Londonu neke 1992. ili 1993. godine i ostala mi je u sjećanju kao jedna izuzetno pozitivna osoba.
Hoću reći da se u Engleskoj na ljude sa invaliditetom ne gleda kao na ljude sa nedostatkom, nekakvom manom – nego se posmatraju sa velikim poštovanjem, čak i vrlinom.
Samo bih za kraj spomenula britanskog fizičara Stephena Hawkinga, koji je najveći um 21. stoljeća, a nije mogao niti da govori i proveo je zadnjih 30 godina svog života u kolicima.
Autor: Gojko Agatonović
