Foto: lična arhiva
U trenutno aktuelnoj seriji “Tajne vinove loze” glumac Aleksandar Srećković Kubura igra negativca Pauna.
Srećković za portal „Uklonimo barijere” otkriva i da je ulogu Pauna prihvatio jer se, kako kaže, razlikuje od svega što je do sada igrao. A radio je mnogo i iza sebe ima brojne zapažene uloge.
Nije Vam, kao klincu, gospodine Srećkoviću bila namera da postanete glumac, kako to obično biva. Prosto Vam se desilo, preko muzike.
A.S: Namera je u meni oduvek postojala, ali sam se ja osvestio tek u srednjoj školi, to je tačno…preko muzike, tačnije violončela, prvi put sam se našao na pozorišnoj sceni Kraljevačkog pozorišta, a kasnije sam postao član dramskog Studija koji je vodila moja profesorka književnosri Nataša Kovačević, pa zatim postajem i deo ansambla pozorišta – i tako je sve krenulo. Kasnije me muzika, tačnije kontrabas, dovodi po prvi put na profesionalnu pozorišnu scenu, Atelje 212 u predstavi Kneginja od Foli Beržera.
A kad čovek shvati šta bi u životu voleo da bude, onda krene tim putem. Upisali ste Fakultet dramskih umetnosti i bogami u samom startu bili u jako dobrom društvu, danas poznatih glumaca.
A.S: Moja klasa tj. klasa profesora Predraga Bajčetića generacije ’91. se ispostavla kao vrlo uspešna i kvalitetna. Mi to naravno u vreme studija nismo mogli znati. Jedino što smo znali je da smo u ludilu rata i embarga bili apsolutno upućeni jedni na druge, da nas je rad na Akademiji spasavao mraka i beznađa koje je bilo svuda oko nas dominantno i da smo se poštovali, voleli i družili vrlo intenzivno i iskreno. Te veze uglavnom i danas postoje, neke su se završile i kumstvima a uspeh se, kako nas je profesor učio, ogleda u trajanju….moja klasa traje.
Foto: lična arhiva
Usledila su prva profesionalna angažovanja – u pozorištu, ali i na filmu. Nekako mi se čini da ste uvek dobijali dobre uloge.
A.S: Ja sam dobijao uloge koje su nalazile mene, a ne ja njih. Nikad nisam bio dobar menadžer, niti sam to pokušavao da budem. Uvek sam se prepuštao toku stvari i od uloga koje su mi nuđene birao one koje bu mi bile uzbudljive, zabavne, izazovne. Vremenom su me te uloge naučile onome što danas znam a znam da još mnogo mogu da naučim.
Uvek se u karijeri svakog glumca pojavi uloga, koja ga uzdigne i po njoj bude prepoznatljiv i upamćen. Koja je to uloga kod Vas?
A.S: To ne znam da vam kažem. U različitim periodima su to bile različite uloge. Prvo Beg Pintorović u Hasanaginici u Narodnom pozorištu. Pa Aušvic u seriji Gore Dole, pa film Zajedno, pa film Balkanska međa, pa serija Slatke Muke i uloga Viktora. Svaka od njih je u vreme kada su se pojavile postale u određenom smislu prekretnica. Ne bih voleo da budem zapamćen po samo jednoj ulozi.
Malo Vam je u životu bilo što pevate i svirate, glumite, pa ‘ajd‘ malo i za sport da se odvoji vreme. I to ne onako usput.
A.S: Ne…sport je uvek bio usput ali uvek bio prisutan. Skijanje, džudo u mladosti, boks u studentskim danima a sada trčanje i fitnes…karijera glumca mog tipa zahteva solidnu fizičku kondiciju i snagu kako bih mogao da odigram sve fizički zahtevne uloge kao npr. u predstavi Kerovi.
Foto: lična arhiva
Glumac je za sve nas nešto posebno, drugi svet, kome se običan čovek divi. Je li baš tako, kada se zaviri iza kulisa?
A.S: Ne znam…za mene je to svakodnevni, obični normalan život. Nemojte me shvatiti pogrešno, ja sam vrlo srećan i počastvovan što imam priliku da budem ravnopravni deo tog divnog poziva ali to je jedina voda u kojoj sam ikada profesionalno plivao, pa meni ne deluje kao nešto neobično. Ako postoji nešto što nas glumce izdvaja od ostalih homo sapiensa jeste način na koji vidimo svet oko sebe.
Kada biste ponovo kretali ispočetka, da li bi put bio isti, ili biste možda skrenuli u neki drugi sokak?
A.S: Zavisi od puteva koji bi u tom slučaju bili ponudjeni…ako bi bili u igri svi isti putevi kao i prvoga puta onda je to samo novo izvodjenje iste predstave – života.
Budući da je portal “Uklonimo barijere” posvećen osobama sa invaliditetom, htela bih da Vas pitam na kraju – da li poznajete neku osobu sa invaliditetom koja je pokušala ili uspela u Vašoj profesiji? I šta mislite o tome? Mogu li ovakve osobe da budu uspešne, bez obzira na njihovu različitost?
A.S: O mogućnosti za uspeh nema nikakve sumnje – ona postoji… Potrebno je mnogo više snage, i volje i upornosti ali mogućnost je uvek tu, ja lično mislim da je invaliditet duše ono što je strašan i ograničavajući faktor, i da toga oko nas ima mnogo samo ga ne vidimo. Makar na “prvu loptu”…. No, mi koji se dušom bavimo mi to mnogo češće prepoznajemo. Fizički i mentalni invaliditet, ako je duša zdrava, ne bi smeo da predstavlja prepreku. Naravno u tome veliku ulogu igra društvo koje se mora čistiti od predrasuda a to se najbolje radi znanjem i ljubavlju.
Foto: lična arhiva
Autor: Gojko Agatonović
