Autor: Gojko Agatonović
Foto: Radosav Stojanović, Wikimedia Commons (Wikipedia)
Ne postoje reči kojima može da se „definiše“ Matija Bećković. Matija je pesnik i to ne veliki već najveći, akademik, čovek koji se rodi jednom u hiljadu godina pa i ređe, besednik i svaka mu je reč ka u Njegoša oko koga već počinje da se plete neka čudna priča, on je čuvar srpstva i maternjeg jezika, cinik kada za to dođe vreme, ali u sebi nosi nešto što vas neodoljivo privlači da ga saslušate, pitate, uživate u njegovoj besedi, tražite da još koju progovori, dodirnete ga. Valjda se to naziva harizmom koja ga je kao grom udarila. Matija je 29. novembra prošle godine napunio 80 godina. Proslavio je rođendan u Valjevskoj gimnaziji čiji je đak bio, u čijim klupama je napisao i pismeni zadatak koji je nagrađen kao najbolji u Srbiji. Za rođendan je sebi darivao novu knjigu poezije „Kad se ponovo rodim“. Očekivan sled knjiga jer su pre ove na štamparsku boju mirisale prvo „Kada budem mlađi“ i „Kada budem još mlađi“. Pred novinarom koji se sprema da postavi pitanja Matiji, imenom ga oslovljavam jer ga poštujem, jer se imenom oslovaljavaju samo one osobe u koje verujete i koje su vam kao najrođeniji, jer su vas osvojili na prvu, osobe sa kojima ste odrastali, a sa Matijom su odrastale generacije, ali samo pojedinci koji su znali da ga čuju, velika je dilema. Koje pitanje Matiji postaviti. Iza koje god reči da stavite upitnik on se neće zbuniti i znaće odgovor i svako će ga razumeti ko poznaje maternji jezik. Sa Matijom razgovaramo dok je u izolaciji zbog koronavirusa. Ne možemo da se sudarimo očima da nam bude lakše, ali se razumemo i to je najvažnije.
- Kako Matija Bećković podnosi izolaciju zbog virusa?
– Sada imam vremena za sve. Nigde ne žurim, jer nigde ne mogu ni da zakasnim. Odmoran sam i ispavan i najzad sam u svojoj kući. Može li više od toga, a malo li je i ovo. Doduše nije redovno stanje.
- Da danas Matija ima 18 godina šta bi poželeo?
– Da imam 18 godina sada poželeo bih da doživim 80. Dok ste beba blagosiljaju vas tako što kažu „dabogda ostario“. Taj blagoslov se na meni primio, da.
- Da li je moguće u aktuelnim svetskim tokovima vratiti se korenima, kulturi, tradiciji, veri, porodici ?
– Uvek se te ideje poput globalizacije, unifikacije, ujedničavanja celoga sveta, nivelisanje naroda, potiranje razlika završava suprotno nameri. Rascvetavaju se razlike, javljaju se pojedinici, izdvajaju se kulture, bore se jezici za opstanak, tako da se tu potvrđuje stara filozofska maksima da se sve završava suprotno nameri pogotovo kada se to čini silom. Sačuvaćemo mi svoje korene jer se oni čuvaju sami i bore za sebe. Tako čuvaju i nas ti naši koreni, jer da nema njih, ne bismo bili ni mi.
Foto: Liljana Pekić, Wikimedia Commons (Wikipedia)
- Puno govorite o Kosovu. Da li srpska azbuka počinje Kosovom, da li je to naša najsvetlija ili najskuplja reč? Da li je to samo reč, teritorija ili opstanak?
– To je i najskuplja i najsvetija i najkorenitija i najhrišćanskija reč. Sve je to sabrano u jednoj jedinoj reči. Mi smo tu reč već sačuvali. Ona je probudila naš narod. Nema nikoga ko bi tamo živeo, a nema nikoga ko za to ne bi poginuo.
- Protivite se stvaranju novih jezika?
– Jezik je najveća tajna i najveća vrednost koju ima jedan narod. To je njegova najvažnija institucija, najveći dar od Boga. Svaki jezik je jedan poseban pogled na svet. Nismo mi izmislili jezik već je on izmislio nas. Više on brine o nama nego što mi brinemo i njemu. Sve što mi izmislimo to brzo propadne. Sve o čemu mi brinemo lako je nestalo, ali ima nešto zbog čega mi postojimo na zemlji i što brine o nama. To je tajna dublja od naše pameti i razuma. Svi mali jezici su ugroženi. Svetom vlada jedan jezik, a ni to nije jezik nego je nekoliko reči kojima se ljudi sporazumevaju. A gotovo da niko više nikome ništa i ne govori. Ko god izgovori više od dve rečenice onda se kaže „da smara“ i da su sve priče ispričane i da nema potrebe da se govori. Sudbinu malih jezika deli i srpski jezik. Mi mislimo da je samo on ugrožen. Nije. Ugroženi su i francuski, švedski, nemački, italijanski. A taj engleski koji je zamenio sve jezike nije pravi engleski. To je neki engleski od 100 reči kojima se ljudi sporazumevaju misleći da govore engleski, a ustvari se samo sporazumevaju sa nekoliko znakova i grimasa.
- Gde su po Vama postavljene granice, barijere za osobe sa invaliditetom?
– To je jedan veliki ispit za ljudsku humanost. Od kada se bitke biju najvažnija je bila bitka za ranjenike. Barijera ima ali jedino kod ljudi bez savesti. Neka oni razmisle o tome.
