Autor: Danijela Jovančić
Foto: Ryan McGuire, Pixabay.com
Bolnica.
Ja kao večiti pacijent ležim u svom krevetu. Ima tome već 25 godina kako obilazim iste i kako i dalje nema leka za mene. Svačeg sam se nagledala, svakakvi studenti na meni položili ispite, svašta naučila, razmišljam i da pišem dr ispred svog imena, možda i prof., ne bi bilo loše. Krompir čorba za ručak, kao i obično. Ništa novo. Imam i cimerku, super cura, smejemo se stalno, najviše kada studenti primete neki trzaj oka, a to što ne hodamo valjda nije primetno, a ni bitno. Sve je uobičajeno, svako kloparanje klompi užurbanih sestara, sve je isto samo jedna stvar je različita i zaokuplja mi sve misli.
Negde u dnu hodnika, nekih par soba od moje, čovek kašlje, neprestano. Preko dana je to kašljanje utuljeno bukom iz hodnika; ali noću, kašljanje postaje sve jače, prekida ga samo poneki teški uzdah i poneko: „Jao!“. Nekada izgovoreno jednom, nekada čak i dva puta, onda ponovno izbacivanje pluća na nos.
Ne spavam, ne pomažu ni dve čaše mleka, tri bensedina i hiljadu ovaca izbrojanih pod punim imenom. Čovek se razdvaja sa dušom. Slušam. Čekam.
Pokušavam da skrenem misli. Ne pomaže pomisao da je čovek bio đubre, ne znam da li je star ili mlad, ali ni pomisao da je tukao ženu i decu, ne obezbeđuje mi miran san. A šta ako je dobar, vredan čovek, koji ceo dan rmbači na njivi da obezbedi deci hranu?
I sada se oni gladni, mole za svog oca.
Pokušavam da skrenem misli.
Moje selo nema crkvu. Zove se Bezverje. Neki nepoznati autor je dodao između i, pa je postalo bezIverje. I u jednom i u drugom slučaju ime je opravdano. Crkvu nemamo ni dan danas, a iverje ne samo da pada daleko od klade, nego sa kladom nema veze, ako klada uopšte ima iverje. Bezdušno, nečovečno, iverje vodi neki svoj život; digitalni, virtuelni. Kad me neko pita kako se živi u Beziverju? Kažem: „Lepo, ima reke, zelenila, samo doseljavaju se mnogi. Puno je ljudi, to mu je mana.“
Obećavam bogu da ću sagraditi crkvu. Malu, belu. Imam prijatelje slikare, oni bi mogli da oslikaju zidove. Samo da spase čoveka ovih muka, i mene. Ne želim da budem saučesnik ovog mučenja, ne želim, ja nemam snage, ja ne mogu! Bože spasi nas! Ne čuje.
Ponovo jutro, ponovo galama. Spašava me od slušanja kašlja, mada ga čujem, samo udaljeno. Čujem ljude koji šetaju, pričaju, smeju se. Pitam se, šta rade doktori, što ne pomognu čoveku, meni, šta rade? Slušam, neko ga opsuje: „Pu, j**** ti mater“. Znam da je to upućeno njemu, čoveku koji kašlje. Sram ga bilo, došao u bolnicu da kašlje, i možda pljuje krv, kakva nekultura i kakva bezobzirnost. Dozvoljava raspad grudi usred bolnice. Sramota.
Cimerka se svađa sa mužem preko telefona. Kaže mu da ne dolazi kući dok on ne napusti stan. Prisluškivanje njihovog razgovora mi odvraća pažnju od kašlja koji ne prestaje. Psuju ga i dalje. Ne uspevam da ne čujem i dalje. Ponovo krompir čorba za ručak. „Pu, j**** ti mater”.
Ponovno noć i ponovno se rastajemo se dušom. Svako u svojoj sobi. Svako izgovoreno čovekovo „jao“ prouzrokovano cepanjem pluća, meni cepa dušu. Ne mogu više da izdržim. Suze mi liju niz lice, natapaju jastuk i jutro dočekujem podbula i naduta od suza. Kako da kažem nekome da nisam plakala zbog svog stanja, koje je katastrofalno, već zbog čoveka koga i ne poznajem. Ne bi mi verovali. Ni sama ne verujem da svačiju patnju nosim na svojim slabim leđima. Zašto? Ne znam. Dan uobičajen. Do pola dana pažnju odvlače sestre, studenti, školarci na praksi, i pokoji doktor, onda popodne donosi mnogobrojne posete. Iako je na snazi zabrana posete pacijentima zbog gripa, ipak se „neopaženo“ provuče nečija obično mnogobrojna rodbina, ona sa najšarenijim i najvećim poklon kesama, nenamenjenim bolesniku naravno. Kašljanje i psovanje osobe koja se usuđuje toliko da kašlje je neizbežno. I cimerkina svađa s mužem.
A onda, noć donosi mir i tišinu. Neobično i sablasno. Tišina koja govori samo jedno. Više ga nema. Nema ga, preseljen je, na drugu kliniku ili u kapelu. Ljudima je laknulo. Pacijentima i osoblju odeljenja je laknulo. Svima, osim meni. Patim za čovekom. Iako ga ne znam, ni da li je star ili mlad, ni da li je bio dobar, loš ili zao, patim za čovekom. „Spasio se“, govorim sebi, ali mi ne pomaže. Pomisao da je bio sam, bez ikoga da ga uteši, drži za ruku, pomiluje po kosi, mi ponovo puni oči suzama. 70 posto ljudskog tela čini voda, tih mojih 70 posto je te noći od mog bolničkog, stvorilo vodeni krevet. Sestra u ranu zoru, uz buku pali svetlo, deli nam lekove, upisuje iste u bolesničku listu, koristim priliku da je upitam za čoveka koji kašlje, gde je? Odgovara mi nezainteresovano, dok zapisuje da je ispunila svoju dužnost: „Tu je“. Ništa više. Kako je tu ako ga ne čujem?
Ukljjučujem i šesto čulo da čujem nešto. Ništa. Sve poznati zvuci; neko hrče, neko sluša radio, neko pušta vodu, i nešto nepoznato pišti, da, pišti, liči na, da, respirator pišti, to je to…respirator! Čovek diše… diše!
Sto šezdeset osmi sat budnosti i patnje je prošao. Čovek diše, oči mi se sklapaju.
